Za mnoge kontroverzni direktor leskovačkog Narodnog pozorišta Stanislav Grujić, čovek koji nije dozvoljavao da na njegovim daskama psuju državu, umetnik koji je rekao „ne“ trenutnom pozorišnom establišmentu, tvrdi da se više ne obazire na čaršijske priče i, kako kaže, pokušava da radi svoj posao.

Sa manjkom glumaca pokušava da na daske koje život znače postavi komade koji bi zadovoljili svačiji ukus publike, a pored dve dečije predstave do kraja godine će se na repertoaru naći i novi večernji komad, Strindbergova drama “Otac”.

       S.G: Jedno pozorište mora da ima i mlade glumce, one srednje i starije generacije. Svetska dramska literatura je zasnovana na muškim likovima, a Leskovac ima samo 4 glumca i 11 glumica. To mi vučemo rep iz nekih ranijih perioda, nekih racionalizacija, smanjivanja broja glumačkih radnih mesta. Trenutno je na snazi zabrana zapošljavanja, a našem pozorištu repretoar uglavnom drže mlađi glumci koji su angažovani po ugovoru.

Koliki je zapravo broj glumaca potreban jednom Narodnom pozorištu kao što je leskovačko?

Do te famozne racionalizacije ansambal su činila 22 glumaca. Ja zaista ne znam po kojim kriterijumima je taj tadašnji upravnik pozorišta to uradio. Možda je morao da sluša neke ljude iz tadašnje vlasti, ali je samim tim ovo pozorište osakaćeno za dugi niz godina. Nadamo se nekoj novoj racionalizaciji kada prođe ova zabrana zapošljavanja, a tada i zahtevnijim predstavama, raskalašnim klasicima…

Ono što vam mnogi zameraju jeste da je Narodno pozorište Leskovac zapravo nevidljivo na festivalskoj sceni.

To nije tačno jer 2016. godine je pedeseti jubilarni “Joakim Vujić” održan upravo u Leskovcu, a dve glavne glumačke nagrade otišle su u ruke naših glumica – Suzani Grujić i Mini Cocić za ostvarene uloge u “Galebu”. A da Vam odgovorim i na prethodnu opasku: Ne zanima me ko mi šta zamera!

Činjenica je da od tada nijedna predstava sa naše scene nije uvrštena ni na jedan festival. Da li je tačno da bojkutujete festivale?

Ti što mi zameraju me stvarno ne zanimaju jer su to ljudi sa margine svesti, a ne iz društvenog života. Ne bojkotujem ja ništa, samo trenutni trendovi u srpskom teatru su takvi da oni zapravo bojkotuju sve. Vi danas ne možete da napravite ni jednu predstavu koja bi bila cenjena u nekim višim krugovima ako ne napljujete državu, ako ne govorite o homoseksualcima… Možete da napravite kakvu god hoćete predstavu, pravo umetničko delo, ali ako se ne bavite time, ta predstava se jednostavno ne dopada „nikome“ i po njima nema umetnički nivo. A zapravo, ta njihova vrsta pozorišta nema umetnički nivo.

Koji su to “ti? Mislite na ljude koji delegiraju predstave za festivale?

Milsim na one koji su trenutno deo nekakvog pozorišnog krem društva. Zapravo je to kvazi krem društvo. Oni poništavaju postojanje osnovnih postulata onoga što je pozorište, oni poništavaju glumca kao izvor, kao zrno nečega što se zove pozorišna umetnost. Gledali ste predstavu na Bitefu –Olimp: kada nas ljudi na javnom servisu, na RTS-u, ubeđuju kako mi trebamo da gledamo “šupko zborenje”. Oni razgovaraju sa svojim šupcima! I onda nas neki kreten tamo, samozvani kritičar, navodno cenjeni, mogu ime da mu kažem ali neću jer će da me tuži zato što je govno, nas ubeđuje kako mi ne razumemo kako trideset glumaca koji su zloupotrebljeni na najstrašniji mogući način, koji su skinuti goli, ofarbani farbama, a onda mu onaj okrene guzicu i njegov šupak mu se nešto obraća, a ovaj mu odgovara… to su ti trendovi i to su težnje ka pozorišnoj umetnosti u ovoj zemlji beogradskih i ne znam kojih još krugova, a ja u tome jednostavno ne želim da učestvujem. Njihov slogan na ovogodišnjem Bitefu je bio: Svet bez ljudi. E, to im je transponovano. Oni su svet bez publike. Njihove sale su prazne, a pozorište u Leskovcu je puno.

(Na zahtev sagovornika, komentari ispod ovog teksta neće biti objavljivani)