Da su bolesti srca podmukle, kao i skoro sve ostale, i da ne daju uvek jasne signale, pokazuje i primer Stanka Tošića iz sela Konjino kod Lebana, poljoprivrednika i radnika u vreme kada je dobio infarkt akutnog miokarda i preživeo zahvaljujući, naravno, lekarima, koji su i njegovom slučaju bili brzi i efikasni.

“Neizmerno sam zahvalan lekarima, ali s obzirom da imam samo jedan stent, nekako verujem da je moj slučaj bio lakše prirode”, odmah na početku razgovora priča Tošić, ono što posle toliko godina nismo u stanju da proverimo.

Naime, on je radio kao viljuškarista u jednoj hladnjači, nedaleko od svoje kuće i u to vreme je bio aktivni poljoprivredni proizvođač.

Od lakta do infarkta

“Zabolela me je leva ruka kod lakta. Prvi, pa drugi pa treći dan, s tim što je intezitet bola bio sve jači. A pre toga mesecima me bolela glava. Ni sam ne znam koliko sam tableta gutao protiv bolova. Ali, u ta tri dana sam bio nekako malksao i umoran”.

Osećaj bola u ruci, bez trnjenja, malaksalost i umor pripisivao je napornom fizičkom radu.

“Taj viljuškar sve sam nekako vozio na levu stranu, a volan težak, treba snaga da savije i okrene mašina”.

Kada je trećeg podneva stigao kući, stavio je pumpu na leđa da bi isprskao voće od štetočina. Napravio je nekoliko poteza, ali mu je još više pozlilo.

“Najviše me uplašio bol u laktu, u stvari tu negde pored lakta, koji se širio prema vratu, kao I totalna malaksalost. Seo sam u automobil i otišao na hitnu pomoć u Dom zdravlja, Odmah su mi uradili EKG. Nisu me pitali ništa. Lekar je prišao i mirno mi kazao da moram za Leskovac”.

Stanko je bio u šoku i strahu, pa usput nije hteo da leži u kolima hitne pomoći jer je sedeo, s namerom da sebi i medicinskoj pratnji pokaže da mu nije ništa.

“Strah je postao još veći kada je naišao doktor i pred svima u prepunoj ambulanti urgentnog centra pitao gde je onaj s infarktom, a oni pokazali na mene”.

Išla je ustaljena procedura: Urgentni centar, čekanje na lekara interenistie, a zatim smeštaj na Koronografijo odeljenju sa angio salom Opšte bolnice Leskovac.

“Tu sam se smirio. Prestali su svi moji strahovi kada je u sobu ušla doktorka Gabrijela Stojković sa još dvojicom lekara iz Niša. Oslobodili su me i rekli da će sutra da mi ugrade stentove i da ću biti kao nov”.

Ušao je u salu, tada novu, legao na operacioni sto, dali su mu lokalnu anestiziju i uradili koronografiju, a potom ugradili samo jedan stent. Trajalo je kratko, nije bilo bolno. I, vraćen je u sobu.

Danak neurednom životu

“Dobio sam samo jedan stent. Rekli su mi da mi je bila začepljena glavna arterija negde kod vrata, blizu glave. Nisam pitao, a nisu mi ni rekli kolika je začepljenost bila. Dali su mi hrpu lekova i sutrdan sam otišao kući bez ikakvih bolova u ruku”, objašnjava sagovornik Jugmedie, koji odbija da se, čak, i fotgrafiše, a kamoli da govori u našu kameru.

“Nije to, dete za mene, ja sam star”, to mu je bio odbrambeni mehanizam, kojeg smo, na kraju, uvažili.

Sve to dešavalo se 2014.godine, a Tošić sada ima šezdesetak godina.

Život pre stenta

Za Stanka Tošića, bar po njegovim tvrdnjama, nije moglo da se kaže da je vodio buran život, ali, jer, uvek ima jedno ali.

“Znate, mi živimo na selu. Tada su mi i roditelji bili živi, pa su se čuvale i svinje. Po dve tri bi zaklali bi u jesen, da ima, velika smo porodica. Tako je meni, kao i svima nama, glavno meso bilo svinjsko meso. A uz meze valja se popiti i po koja. I pio sam. I pušio, doduše nisam bio strastveni pušač, po 10 cigareta dnveno. Nije da nisam znao za rizike, ali računao sam da radim naporan fizički posao i da sve to organizam očisti sam. Eto, ja sam, na primer, imao godinama povišen pritisak, a nisam pio lekove. Međutim, danak sam platio”.

Posle operacije je ostavio cigarete. Godinama nije pušio. Ostavio je i piće, i, na svoju žalost, nije jeo svinjsko meso.

“Kada se završila postopreativna terapija, ostala su mi, sve do danas, tri leka koja redovno pijem: lek protiv masnoće, protiv aritmije i za širenje krvnih sudova. Živim sa lekovima, ali živim normalno, radim normalno i dalje vozim viljuškar. Taj dan, kada mi je ugra]en stent, slavim, jer sam dobio novi život”, objašnjava.

No, nije do kraja disciplinovan. Posle par godina propušio je. Uz društvo popije i po koju čašu ljute rakija. Više se ne bavi poljoprivredom, osim onim što ima u svom prelepom dvorištu, i nikada ga više nije zabolela glava.

Poruka

“Iskren da budem, ne znam šta bih poručio ljudima koji se nalaze u opasnosti da dobiju infarkt srca, osim da kažem da vode umeren život u svemu, pa i u radu. Jer, imamo samo taj jedan život, kojeg, uprkos porodici, živimo sami, sami živimo i sami umiremo. A život je lep. Bolje je otići kasnije nego pre vremena, da uživate u suncu, u prirodi, u čuvanju dece i unuka, da se radujete njihovoj sreći i tugujete zajedno sa njima. Jednostavno, da im budete podrška, jer kada mi odemo, iza njih ne ostane niko”.

Epidemija

Iako ga ne pitamo, on nabraja koliko je njegovih drugova i prijatelja jedva preživelo infarkt miokarda srca, a koliko njih umrlo još pre nego se on razboleo. Spisak je podugačak jer se od nabrajanja vašoj novinarki zavretelo u glavi. Ostavljamo ga u dobrom raspoloženju. Sa suprugom Vericom čekaju goste u toplom domu, svoju decu s unucima iz Leskovca. I da, presrećni su jer su pre nekoliko dan postali prabaka i pradeka.