Prve kuće u naselju Rade Žunića u Leskovcu, koje se prostire od Trgovinsko – ugostiteljske škole, pa duž regionalnog puta od Leskovca prema Bojniku nikle su ovde početkom sedamdesetih godina prošloga veka na urbanizovanom prostoru, ali tokom decenija gradilo se i na divlje, pa, iako je spojeno sa gradom, ono u jednom, većem delu izgleda kao selo.

Sem glavne ulice, one bočne su tesne i u nekima je skoro nemoguće da se mimiođu dva vozila. No, pojedini meštani kao da su se srodili sa takvim stanjem, ali sa neasfaltiranim ulicama – nikako.

„Najgora nam je ova glavna ulica, Dubočica koja ide od dve škole pa do kraja naselja, izlazi u njive, jer samo je na početku jedan deo asfaltiran, a 22. ulica je katastrofa, to je ona ulica što ima na sredini banderu“, priča bračni par koji je došao da poseti ćerku i njenu porodicu, a koji su najpre pristali da govore u kameru, a potom se predomisilili jer žena radi u državnom preduzeću.

Pričaju da se Ulica Dubočica ravna, ali da se posle svake kiše pojave nove rupe.

“Sporedne ulice se ne ravnaju, na njima se ništa ne radi, a kada se radi, stavi se grebani asfalt, gde se posle šest meseci ponovo pojave krateri”, pričaju supružnici.

Ekipa Jugmedie posetila je ovo naselje dva puta. Prvi put posle slabe kiše, drugi put kada je tempratura bila preko 20 stepeni. Iako je kiša tek navlažila zemlju, svaka rupa bila je puna vode, a u onom sušnom i za mart mesec toplom danu za svakim automobilom na ulici dizala se prašina.

“Trebalo je da dođete ovde kada su pljuskovi, tada teku potoci. Trotora nema pa morate po kolovozu, pa ne vidite rupe, pa odjednom upadnete do kolena u vodu. Ja sam star, pa sve to mogu da podnesem, ali moji unučići se pri takvim danima vraćaju okupani kućama”, dobacuje stariji čovek dok snimamo.

Božidar Đokić u ovom naselju živi s porodicom skoro 40 godina.

“Ponekada pomislim da ću umreti, a da će moja uličičica ostati neasfaltirana. Ranije dok su mi deca bila mala i išla u školu, sanjao sam asfalt. Više ne sanjam. Izgubio sam svaku nadu”, veli i dodaje da sada njegova deca u unuci imaju isti san.

“A kako i ne bi? Polupasmo automobile. Ovde i ko ima novca se ne usuđuje da kupi novi auto, već polovan, baš zbog rupa. Decu ne možemo uvek da vozimo do škole, pa moraju pešice. Kad kiša padne obuju gumene čizme, a cipele ponesu u kesu, pa se preobuvaju na ulazu u školu. Kažu da ima nerešenih imovinskih odnosa pa je nemoguće asfaltirati, pa ako ih ima dajte da ih rešavamo, prođe nam život u blatu, vododerini i prašini, jer ovde se živi gore nego na selu”, jada se Đokić.

U Mesnoj zajednici Rade Žunić živi, po poslednjem popisu države Srbije, 2.897 stanovnika, daleko više nego pre 10 godina. Ulice su pune mališana, ali u blizini nema prostor za zabavu i igru. Generalno, ovo relativno novo naselje ne odiše zelenilom, naprotiv.

“Ima jedan parkić tamo na početku naselja”, upućuje nas starija žena i pokazuje pravac. Ali do tog mesta je teško stići tesnim ulicama.

This slideshow requires JavaScript.

Zatičemo nešto što je nekada, možda, i ličilo na dečje igralište, sada je to ruina. Jedan koš, dve ljujaške i jedna klackalica. Sve neispravno.

“Mi smo ovde nedelju dana. Nismo videli ni jedno dete, sem u prolazu”, kaže nam radnik iz Čačka koji se odmara na klupicama u deblom hladu. Oni su angažovani na revitalizaciji dela puta od Leskovca prema Bojniku. Zbog tog je jedna deonica tog puta blokirana, pa se celokupni saobraćaj odvija preko zaobilaznice baš u naselju Rade Žunića, gde se dodatno stvara gužva,  a rupe na onoj glavnoj ulici produbljuju.

U  Rade Žuniću ima ukupno 45 ulica, a predsednik ove Mesne zajednice Milun Dinić, tvrdi da je asfaltirano desetak i još nekoliko nasipano grebanim asfaltom.

Ulice u MZ Rade Žunić nemaju imena, već samo brojeve, kao u Njujorku.

„Ostalo je dosta neasfaltiranih ulica, pa građani vrlo često reaguju, ponekada i burno, posebno u kišnim danima i posebno zbog toga što ovde ima mnogo dece, a osnovna i srednja škola su pored naselja”, priča Dinić, pukovnik u penziji koji je u dva mandata bio zamenik predsednika Skupštine grada Leskovca.

Njemu je ovo drugi mandat predsednika Saveta Mesne zajednice Rade Žunić i svaki problem meštana, tvrdi, poznaje.

“Znate, mi imamo dobru saradnju sa lokalnom samoupravom, ali Leskovac je jedan od najrazuđenijih gradova u Srbiji.U ovom gradu se u onim teškim vremenima deceniju i po nije osetio miris asfalta, pa je sada teško svuda postići. Mi na sastancima uvek razgovaramo o tim asfaltiranjima, sačinimo zapisnik i pošaljemo lokalnoj samoupravi. Tako smo dobili i ove asfaltirane ulice. Nadam se da će se nastaviti”, priča.

Sama mesna zajednica dobija tokom godine oko pola miliona dinara i od tog dela se izdavaja i za popunjavanje rupa, što smo se uverili na licu mesta. I Dinić brine zbog neuređenog igrališta za decu.

This slideshow requires JavaScript.

“To igralište nije bilo raskošno jer je napravljno mnogo ranije, ali problem je što se tu noću okupljaju oni stariji, pa uništavaju, ima među omladine i nepažljivih. Čim se završe radovi na putu, potrudićemo se da dobijemo sredstva za njegovu obnovu”, priča kao da se izvinjava komšijama u Rade Žuniću, naselja u kome se, tvrdi njegov meštanin, ništa nije promenilo nekoliko decenija.

“U planinama se prave putevi za nekoliko ljudi, a ovde ništa, nula”, rečenica je koju izgovara mlada žena držeči nestašnog mališana za ruku. Ali i ona, kao i desetak stanovnika iz tog mesta, odbija da se fotografiše ili da se usnimi.

“A zašto baš ja?”, pita nas i produžava dalje.

Ovaj medijski sadržaj finansiran je od strane Američke ambasade u Beogradu, u okviru Programa malih medijskih granotova, preko Medija i refomr centar Niš.