Prvi put sam se u osnovnoj školi susreo sa štapom u petom razredu. Bilo je to u kabinetu razredog starešine Voje, nastavnika hemije. Koristio je štap da bi pokazivao elemente na periodnom sistemu. 

Imao je dosta dobre živce, a znao je i da vlada situacijom, tako da je štap, veoma, veoma retko upotrebljavao u vaspitne svrhe. Kada bi se to i desilo, niko nije postavljao pitanje, svi smo klimali glavom,  ako neko traži, na kraju to dobije. I pored takve upotrebe štapa, nismo imali strah od njega, bio je to jako zdrav odnos, jer su granice bile jasne. Štap je za nas bio pomoćno sredstvo pri radu nastavnika, u svakom smislu te reči.

Upamtio sam i nastavnika matematike, Ljubišu. Nije meni predavao, bio je razredni mom bratu.  Za razliku od štapa nastavnika Voje, njegov je bio daleko poznatiji, zelene boje. Nije se odvajao od njega. Nosio ga je i na biciklu,  na putu od kuće do škole. Nije se ni ustručavao da ga upotrebljava, svuda, za svaku sitnicu. Najmanje ga je koristio u nastavi. On je rečenicu “Batina je iz raja izašla“ , shvatio previše ozbiljno. Dosta je dece stvarno utučeno tim štapom, ne mislim fizički, iako je bilo i tako. Možda i nije bio neki kompleks u njemu, možda je stvarno mislio da radi pravu stvar, međutim, deci je ubijao samopouzdanje. Verujem da i dan danas osećaju strah. Paze šta rade, da slučajno negde, Ljubiša ne proviri.

Dakle, štap ima svoju vaspitnu namenu, samo ukoliko  se upotrebljava na pravi način i sa pravom merom.

Kao lek, prevelike doze mogu da ubiju, a i premale takođe. Danas su deca u potpunosti zaštićena od štapa. Ocene su izgubile smisao, pa im ni nastavna uloga ne znači gotovo ništa. A ona druga, delotvornija, zabranjena je. Tom leku je istekao rok upotrebe. Novi nije ni na vidiku. Deca su, ko bi rekao, obolela od slobode. Prevelike.

Zarazno je to. Svoju su bolest prenela svima. Prvo, roditeljima, koji zdušno brane njihovo stanje, jer ako neko treba da ih dovede u red, to su oni. Od roditelja, došlo je do nastavnika. Zašto bi oni ispravljali “krive Drine“, prepustili su se liniji lakšeg otpora, da  osete “slobodu“. Nastavnici, ono malo njih, starog kova, danas samo mogu da vrte glavom i prisećaju se starih vremena.

Sada se učitelji, nastavnici i profesori, u većini slučajeva, ponašaju kao deca. Prihvatili su njihove norme ponašanja. Zreliji, počeli su i da ih unapređuju. U toj “evoluciji“, potkačen je i štap . Dobio je  novu svrhu. Služi da poboljša ugao. Onaj za “duck face“. A ko je merodavniji da ga uvede u posao, od nastavnika. Mrežom šire znanje.

Utrkuju se sa učenicima. Ko će bolje da napući usne, ko će bolje da uhvati momenat. Pa se u školi sreću, oči u oči, jer, tu se vidi ko je pobednik. Kako vreme odmiče, nastavnici gube bitku. Učenici su sve smeliji, sa vetrom u ledja roditelja, štapovi su sve duži, slike sve više prikazuju, odeća sve manje pokriva.

Nije da se ni nastavnici ne trude. Ima poneki pupak, dekolte, pločice, ipak, tu stanu. Ne daju im dalje, prete otkazom. Pa gde je sloboda, za njih? Neki ne izdrže. Pokleknu. Pa je traže sami. Uđu u trku, izazovu učenike, ali na “private“. Onda i uživo. Izjednače se sa njima. Jedni drugima služe za zabavu. Trofej. Svi su zadovoljni. A društvo?

Ono ne traži ni krivce, ni heroje. Ono je takvo kavim ga mi napravimo. Svako od nas je cigla. Promene, neće ih doneti ni sistem, ni političari. Za promene treba nešto jako, nešto što bi trglo decu.  Žao mi je što ovo govorim, ali jedno od  rešenje bi bilo, da roditelji, sami zatraže onog “zelenka“ sa početka priče. Bar dok deci malo ne ojača imunitet, pa da onda svi kao nastavnik Voja, pokažu štapom važno gradivo. Da mu vratimo namenu, da štapom ne pravimo majmune, da pravimo ljude.