Stari čuvaju ognjišta u planinskim selima (video)

Pa gde baš mene, pitala je još na prvi telefonski poziv Slavica M. (81) iz podradanskog sela sa tri stanovnika i pedesetak kuća koje se uglavnom pune tokom leta kada se potomci užele ugaslih ognjišta u rodnom kraju i svežeg vazduha.

U jednoj od ostarelih i mestimično popravljenoj kući živi Slavica M. Još ne da da joj se ognjište ugasi, ali cena je visoka. Sama je najvećim delom godine, a društvo joj povremeno prave dvoje mlađih meštana koji takođe nisu imali gde ili nisu hteli u veliki grad.

Da je zanemarivanje starih najčuvanija porodična tajna u Srbiji, uverili smo se i u domu ove kreposne starice, koju je priroda podarila dobrim zdravljem i na kojoj se još vide tragovi nekadašnje lepote. Trebalo je mnogo truda i mnogo vremena da je ubedimo da priča o svom usamljenom životu u vrletima ispod Radan planine opština Bojnik, od Leskovca udaljene oko 50 kilometara.

„Dobro, ajde, ali ja nisam zanemarena od strane dece, samo sam mngo usamljena, ali napišite tako da moja deca, posebno unuci koji prate naš kraj, ne prepoznaju da sam ja i da su oni u pitanju“, kaže u jednom dahu, a mi obećavamo uz časnu reč.

Ima dvoje dece, sina i kćerku, fakultetski obrazovani kao i njihovo četvoro dece i svi žive i rade u Beogradu.

„Oni su meni i mom pokojnom Aleksi dar od boga“, kaže.

Slavica je školovana žena. Završila je srednju školu i penziju stekla radeći u zdravstvenoj ustanovi u Bojniku. U penziji je 25 godina, ali je uzela muževljevu, pošto je on radni vek završio kao građevinar u Beogradu i tamo kupio dva dvosobna stana i poklonio ih deci.

„Pre 10 godina sam živela kod sina jedne zime, ali je tesno.Nema mesta, stan je mali, pa sam odlučila da se vratim“.

U ovom, ali ni u pet susednih sela, nema ni jedne prodavnice, pa je pitamo kako se snalazi za namirnice.

„Donose mi sin i ćerka, napune gepeke, a ako baš nešto zafali, ima tamo preko u drugom selu jedan mladi čovek. Otvorio farmu ovaca, pa kada krene do Bojnika ili Lebana, sve nas obiđe, napravi spisak potreptština i donese nam. Mnogo dobar čovek“, objašnjava starica, koja izgleda daleko mlađe od one 81 godine na plećima.

Razgovor vodimo u dvorištu, košenom još letos, kada je sin s decom bio na odmoru. Ovde nema korone, no Slavica kao bivši zdravstveni radnik zna da dolazimo iz velikog grada gde se ponovo razbuktao virus pa, sem što traži da stavimo maske i na razdaljini većoj od dva metra, kaže da nije baš zgodno da uđemo u njen dom. Nismo ni nameravali.

„Znate deco, nije starost teška, ali samoća ubija. Ponekada danima ne prozborim s čovekom, samo čujem glasove iz televizora. I čitam, mnogo čitam, sve ono što sam propustila u mladosti sada nadoknađujem. Kada su mi unici i unuke bile u srednjoj školi sve sam čitala njihovu lektiru, pravila zabeleške pa im slala poštom. Posle su došli mobilni telefoni i viber, ali sada su i oni završili neke škole i rade poslove u koje se ne razumem“.

Dolaze li unuke i unici?, pitamo.

„Dođu svi preko zime na nedelju dana, oko Božića, posle idu negde na skijanje. Posle dođu za letnji raspust na 15 dana, ne uvek, kako ko.  Tada sin nešto popravi oko kuće, okreči ako je prljavo, unesu mi radost, oživim… Posle kad odu, ja plačem, plačem.. Zovu oni svaki dan. Kako si mama, dobro sam. Kako si bako, dobro sam. Ajde bako, žurimo i tako. Ne mogu da kažem, čuvaju me, sve imam, da pojedem, da popijem. Oblače me, ništa ne trošim od svoje penzije“, priča dok zadržava suze, ali glas koji treperi otkriva bol.

No, sve to joj u ovim godinama ne čini zadovoljstvo. Ona bi veli, najsrećina bila kada bi ih češće viđala, jer, i ćerka je, na primer, u penziji već godinu dana.

„Usamljena sam“, ponavlja po deseti put.

„Nema nikog, svi se iselili, sve pusto. Krenem levo, krenem desno, ono sve zaraslo, sve trnje. Ima jedna komšinica, dole u trećoj mahali. Ne mogu da odem do nje. Umorim se brzo, dok spremim ručak, ne doručkujem i retko večeram, dok pomuzem tu kozu  što imam, ponekada napravim sir i to je to. Gledam televizor i tako…“.

Priseća da je kao mlada snaha živela u zajednici sa dvanaestoro ljudi i da su svi bili srećni, a onda su stariju umrli, a posle je došla masovna histerija migracije iz sela u grad.

„Sada svi gledaju sebe, svako na svoju stranu. Mnogo mi deca nedostaju, samo da su malo bliže. Ovako je velika muka“, završava priču naša sagovornica.

Ispraća nas pola kilometra niže tamo gde smo parkirali auto. Brzo i hitro hoda, ali negde usput kao za sebe reče:

„Ma, nisu me hteli, a kada si daleko od očiju, daleko si od srca“, tiho prozbori pre pozdrava ljubazna planinka, uz molbu da opet dođemo i pišemo o lepotama podplaninskih sela, gde su mnogi penzioneri počeli da prave vikendice. Obećali smo, a obećanje ćemo ispuniti na proleće kada je ovde priroda najlepša.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar