Na 66. Zmajevim dečijim igrama koje se održavaju u Novom Sadu u periodu od 05.-11. juna, jednom od najpoznatijih srpskih književnika za decu i mlade, Stefanu Tićmiju iz naselja Ančiki kod Leskovca, u dvorištu Zmajeve kuće, uručen je Zmajev pesnički štap za 2023. godinu.
Stefan Tićmi je posle knjige U’vatile me lutke koja je prevedena na znakovni jezik napisao dva vrlo uspešna romana za decu i mlade „Ja sam Akiko“ i „Kaput od mahovine“, za koje je dobio nekoliko značajnih priznanja, među kojima se posebno izdvaja Književna nagrada Politikinog zabavnika za 2018. godinu a roman Ja sam Akiko postao je jedan od najčitanijih i najprodavanijih knjiga savremene srpske beletristike za decu i mlade. Na osnovu ovog romana u zemlji i inostranstvu igrane su mnoge pozorišne predstave a prevedena je i na nekoliko jezika.
Ovogodišnje Zmajeve dečje igre održavaju se pod poetskom krilaticom „Svaka zvezda ima svoga puta…“, što je stih Čika Jove Zmaja, a na vivšednevnoj manifestaciji koja se održava na više mesta u Novom Sadu okupljaju se stvaraoci za decu i mlade dok profesionalni umetnici i najmlađi pisci imaju priliku da predstave svoje stvaralaštvo.
Ove godine program Zmajevih dečjih igara planirao je realizaciju više od 120 festivalskih programa namenjenih predstsavljanju, afirmaciji i popolarizaciji dečjeg stvaralaštva.
Zmajev pesnički štap dodeljuje se za stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu i izuzetan doprinos popularisanju književnosti za decu, autorima, institucijama, ustanovama kulture i udruženjima a među nosiocima posebno valja istaći Desanku Maksimović, Milovana Vitezovića, Miroslava Miku Antića kao i mnoge druge.
Foto: Aleksandar Miškov
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Odrastao sam u vremenu u kome su deca bila deca, roditelji su bili roditelji, a država je bila Država.
Odrastao sam u vremenu u kome su pesnici i pisci dolazili u škole!
Davne 1974. (ili možda pete ?), čitavom mom razredu (a bilo nas je oko 250!) u udžbenike ispod nezaboravne pesme, potpisao se autor lično! Pesma se zvala „Fifi“.
Neku godinu kasnije, u jednom večernjem dnevniku tadašnje „TV Beograd“, vest iz Leskovca je pročitala Dušanka Kalanj. Na pratećem snimku smo bili, moj drugar Goran, tri devojčice iz drugih škola i ja, zajedno sa Desankom Maksimović i Mirom Alečković.
Čitava zemlja je videla gomilu presrećne dece kako se grle sa najvoljenijom koja je među Srbima ikada pisala stihove.
Bilo je to u leskovačkom Domu pionira, kojim je u to doba rukovodio divan čovek i pedagog, profesor književnosti, imenom i prezimenom takođe Dragan Lukić.
Pre nekog vremena sam se mom najmlađem detetu pohvalio da sam kao školarac na nekim đačkim susretima upoznao Gvida Tartalja. Nezainteresovani pogled jedva podignut sa mobilnog, me potpuno ohladio i odvratio od dalje priče na tu temu. Pre par godina sam prelistao aktuelne bukvare i čitanke. Gospode… koliko je samo praznih strana u glavama naše dece?!
Danas svako može da napiše roman i objavi knjigu. Danas na Sajmu knjiga, autograme dele polupismene starlete i njihove mušterije. Danas su retki oni koji pišu za decu. Danas su retka deca koja čitaju.
Kao što rekoh, odrastao sam u vremenu u kome su pesnici i pisci dolazili u škole! U današnje doba, u školama gostuju osuđeni kriminalci. Današnja deca nisu naučena da budu deca. Roditelji nemaju vremena da budu roditelji. A država je ON.