Stefan Tićmi kaže: “Imam osećaj da sam, čim sam izašao iz inkubatora, odmah ušao u jezik. Jezik je moje rodno mesto“. I zaista, njegova igra rečima to potvrđuje. Svaka rečenica humor i preciznost jezika, pokazuju koliko je posvećen detaljima i kako čitaoce vodi kroz svet koji je istovremeno maštovit i istinit.

Iako je nagrada „Politikinog zabavnika“ validirala ono što je čitalačka publika već znala, najnoviji roman Stefana Tićmija “Tata kaže gambit” dokaz je da se njegovo pisanje proširilo van okvira šahovske table.

U ovom, najozbiljnijem delu do sada, šah nije samo igra, on je okvir unutar kojeg porodica Žakula balansira između iluzija i stvarnosti, a svaki potez nosi težinu emocija, tajne i neočekivane preokrete. Istovremeno, ostaje veran svom pečatu – nepresušnoj mašti.

I kao što smo na početku napomenuli,  “Tata kaže gambit” 47. je dobitnik književne nagrade „Politikinog zabavnika“ za književno delo namenjeno mladima objavljeno 2025. godine čime je Tićmi postao dvostruki dobitnik ove nagrade, prethodno nagrađen za roman “Ja sam Akiko, što potvrđuje njegovu poziciju u savremenoj književnosti za mlade.

Nagrada je možda šah-mat ali pisac Stefan Mitić Tićmi, rodom iz Leskovca, nastavlja partiju. Ostaje isti, posvećen, neposredan duhovit, maštovit i pun poštovanja prema čitaocima, spreman da sa njima nesebično deli svoje ideje i unutrašnje svetove.

Roman je priča o porodici Žakula, smeštena na šahovskoj tabli života, gde su porodični odnosi gotovo strategija ili nemoć, a iluzije se čuvaju „na sobnoj temperaturi“, a Stefan nam je pokazao da njegov talenat ne prestaje da raste jer ga i dalje zaliva svojom kreativnošću i genijalnošću, proširujući svet izvan okvira šahovske table, dok mašta ostaje.

Kroz likove istražuje kako mali potezi, pa i nesvesni, oblikuju život.

“Čitava zemljina kora je jedno veliko šahovsko polje — to je globalizam. Tu poteze povlače oni veliki. Ali isto tako, i pod dnevnih soba je šahovsko polje. To je već porodični egzibicionizam. U našim malim životima imamo pravo da povlačimo naše malene poteze. I da se, iznova i iznova, nadamo boljem, baš kao majka Selena Žakula iz ulice Jelenov žleb 64”, objašnjava nam Tićmi.

U ovoj priči ništa nije slučajno, a ono što izgleda kao igra, često je strategija preživljavanja. Kada pisac odluči da „podigne tepih“, on ne čini to naglo, već strpljivo, gotovo šahovski, čekajući da se figura sama ukaže.

Na pitanje kako zna da je došao trenutak da se ono prećutano izvuče na svetlo, naročito kada piše za decu i odrasle koji se još uvek boje onoga ispod, Stefan Tićmi ne govori o jednom trenutku, već o dugom unutrašnjem sazrevanju.

„Ne postoji jedan trenutak, postoji zbir trenutaka, jedno razdoblje života, duže ili kraće, u kome je pisac opsednut nekom temom. Nešto ga kopka, čačka, intrigira. Ta opsesija, sasvim prirodno, malo po malo, pronađe svoju formu, svoj jezik, svoje tkivo. U okviru te forme se onda dešavaju čuda i igrarije, beskrajna povezivanja, baš kao na tabli od plute u sobi Davida Žakule: jedan je potez uslovljen drugim, do konačnog matiranja. Iz tog dugogodišnjeg procesa nastao je i roman Tata kaže gambit – utegunut, sažet, a opet razigran, slojevit“.

Opsesija, dakle, ne dolazi kao nalog, već kao tiho insistiranje. A kada se pojavi humor, on ne služi da razvodni temu, već da joj omogući da se podnese. Kao kratko zadržavanje daha između dva teška uvida.

Tićmi humor ne vidi kao ukras, već kao mehanizam opstanka.

„Tetka moje prijateljice dala je, pre nego što je otišla na posao, bocu rakije majstorima koji su uvodili struju. Kada se vratila, zatekla je super prizor: jedna utičnica u Miroševce, druga u Jašunju. Ta šteker-postavka jednostavno ne može a da ne nasmeje. Humor je tu da bismo se sakrili iza njega. Humor je tu da bismo lakše podneli život. A i rakija, očigledno. U pisanju je humor nekako staničan: zastaneš, nasmeješ se, i nastaviš dalje kroz priču, gustu kao baka Darjin puding od vanile. Ima ga i u ovom romanu, ali ne znam u kojem tačnom obimu. Ima ga, ali je gorak“.

Gorak humor je često znak da se autor ne povlađuje čitaocu. Isto važi i za pravila. Književnost za decu, kao i šah, ne može bez njih ali pitanje je iz kog se razloga poštuju. Iz razumevanja ili iz straha.

„Rekao bih da više pati od manjka hrabrosti. Pravila sama po sebi nisu problem – šah bez pravila je haos – ali problem nastaje kada se pravila poštuju iz straha, ustukunća, generacijskog nerazumevanja. U književnosti za decu i mlade često se previše pazi: da ne zbuni, da nedajbože uznemiri, da ne ode „predaleko“. A deca i mladi su mnogo hrabriji čitaoci nego što mislimo. Ona osećaju kada ih potcenjujemo. Ponekad je dovoljan jedan neočekivan potez, Adamovo sečenje fotelje, pa da sve pođe nizbrdo, uzbrdo, uzvodno, uzduž i popreko“.

Kada piše, Tićmi ne razdvaja publiku po godinama. Njega zanima preciznost ideje i etika teksta. Sve ostalo dolazi kasnije, kao poverenje koje se gradi iz knjige u knjigu.

„Kada pišem, nemam u vidu ni dete ni odraslog čoveka. Pre svega, imam ideju da ideju realizujem na najbolji mogući način. A to zahteva potpunu posvećenost. Trudim se da ne opteretim tekst, ali da u toj svedenosti – na stotinak strana – sve funksioniše do najsitijeg mogućeg detalja. Ako se junak zagleda u sliku mrtve prirode u učmaloj kancelariji i na njoj ugleda bundevu, to nije slučajnost, postoje neke semenke, neko ih gricka, sudobnosno. I tako dalje. Verujem, ta se posvećenost perepoznaje, i onda se, iz romana u roman, iz godine u godinu, stiče poverenje. Moje je da to poverenje nikad ne izneverim“.

Književnost, u tom smislu, nije lekcija o pravilima, već prostor u kome se uči razumevanje, sebe i sveta koji stalno izmiče.

„Ono što se dešava u nama i ono što se dešava oko nas počesto je u nesporazumu. Književnost je veličanstvena jer nam pomaže da taj odnos razumemo. Osim toga, postajemo rečtiji, ne samo u smislu komunikacije, već u tome da mnogo lepše i jasnije imenujemo svoja osećanja. Bolje razumemo postupke, kako svoje, tako i tuđe. Život jeste zakukuljen i zamumuljen, književnost nam ga čini razumljivijim“.

U svetu Žakula, iluzije se čuvaju „na sobnoj temperaturi“, ali porodica je već na ivici pucanja. Šah se igra nameštajem, a egzistencija visi o koncu.

„Tako je, to je uvodna rečenica. A onda nakon te rečenice se polako upoznajemo sa porodicom Žakula. Stub te porodice, otac Žakula, je duboko, duboko uzdrman, a tu svoju uzdrmalost prenosi polagano na ostatak: svoju suprugu Selenu, sina Davida, baka Darju. Na samom rubu grada, dovodi ih na sam rub ezgistencije, a onda kroz partiju šaha nameštajem pokušava da se velemajstorski iščupa, ali da li mu uspeva?“.

Prvi potez, kako u književnosti tako i u životu, često ne povlačimo svesno. Nekad ga povlači istorija, nekad porodica, a nekad dnevna soba.

„Čitava zemljina kora je jedno veliko šahovsko polje — to je globalizam. Tu poteze povlače oni veliki. Ali isto tako, i pod dnevnih soba je šahovsko polje. To je već porodični egzibicionizam. U našim malim životima imamo pravo da povlačimo naše malene poteze. I da se, iznova i iznova, nadamo boljem, baš kao majka Selena Žakula iz ulice Jelenov žleb 64“.

Porodica je, u tom smislu, istovremeno najveći kapital i najveća zamka:

„I najskromnije porodice poseduju svoja bogatstva — to su upravo ti odnosi. Pa kako se kome zapadne: nekome kompleks niže vrednosti, nekome kompleks restorana. Ali, mimo kućnog budžeta, mimo komšiluka, bez obzira na to da li se priča ili ćuti, uvek je dinamično, gotovo šahovski. Osuđeni smo jedni na druge; tu smo da čuvamo i pazimo svoje, a istovremeno da se međusobno jedemo. Ta događajnost je prisutna svakodnevno, a kada na to dodamo generacijski, politički i društveni kontekst, dobija se drama, belaj. Onima s kojima smo pojeli kilogram soli, isti su oni kojima smo pojeli džigericu“.

Predmeti u tom svetu nisu nemi. Oni pamte, svedoče i optužuju.

„I te kako. List na grani je biće. Mrtav list na terasi je već predmet. Kuca na vrata, kuca, hoće da uđe. Kada ga pustim dnevnvu sobu, on kaže: „Vetar me je poslao.“ Onda uzmem usisivač, usisam ga i tu se negde završava njegova biografija. Ovo je trivijalan primer. A evo još jednog: dok sam bio student, u jednom od stanova u koji smo se moji cimeri i ja uselili, luster je bio prepun pikavaca – prethodni stanari su stakleno udubljenje koristili kao pepeljaru… Predmeti su čudo. Toliko je priča utkano u njih. U stanu porodice Žakula tih predmeta ima napretek – memla je i gužvanjac – a onda ih, posle šahovske partije, nema gotovo uopšte… Da li se tim činom porodica rasteretila ili osiromašila? Pitanje je. Da li je Kabaljeho bog ili đavo?

Tišina je, međutim, najglasniji deo igre. I najokrutniji potez često nije izgovoren.

„Ispostaviće se: zvuk rezanja jedne fotelje bolniji je od bilo kakve psovke. Majka Selena i sin David posmatraju Adama kako raspolućuje jednu uspomenu, kako raspolućuje porodicu, ali on taj mučki čin pretvara u nesvakidašnju igru koju dečak prihvata. Hose David Žakula Kapablanka. Stvara mu iluziju za svega nekoliko dana, iluziju za čije će mu razumevanje kasnije biti potrebne godine i godine“.

Deca u Tićmijevim knjigama ne razumeju svet racionalno, ali ga osećaju bez greške:

„Deca svet ne shvataju racionalno, već intuitivno. Hteli-ne hteli, žive u svetu koji obiluje informacijama, pritiscima, porukama koje su kontradiktorne. Oni sve to upijaju, i onda u tom haosu traže neku svoju istinu, svoje mesto, svoj izraz. Da, možda bismo mogli reći: današnje detinjstvo je zataškano, bez čvoruga. Kuda vodi život ispod staklenog abažura, pokazaće vreme“.

A ravnoteža između igre i ozbiljnosti ne nastaje sama — ona se brusi u dijalogu, radu i poverenju:

„Ravnotežu uglavnom pronalazim u razgovoru. U ovom slučaju, u dugom i temeljnom radu s urednicom Irinom Markić. Ona je ta koja obilje ideja koje prospem razvrsta i kaže: „Ovo može da ide, điha-điha. Ovo ne — điha-ha.“ Tako se, uz selekciju, razigranost pretvara u smislenu celinu“.

U Tata kaže gambit, žrtva je neizbežna, ali nikada jednoznačna:

„Na italijanskom, gamba znači „noga“, a gambetto je podmetanje noge. U ovoj priči otac Adam, nehotice, podmeće nogu svom sinu Davidu. Time ga žrtvuje, ali mu istovremeno stvara podlogu za sve ono što sledi u bliskoj budućnosti: duboko preispitivanje, vraćanje unazad i razumevanje svih poteza — polje po polje“.

Čitaoci to prepoznaju. Ne zato što im se sve objašnjava, već zato što se ne potcenjuju:

„Mislim da je u pitanju jedna vrsta prećutnog poverenja – sporazum na neviđeno. U ovom i ovakvom svetu, divno je imati takvu publiku – probranu, pažljivu, razdoznalu. Muče nas ista pitanja, zajedno ih raščivijavamo. Krasi nas slična saosećajnost, zajedno je krotimo. Iz godine u godinu, iz romana u roman“.

I kada se svi naslovi poređaju, ostaje utisak jedne iste, duge trke kroz prašinu detinjstva. “U`vatile me lutke”, “Ja sam Akiko”, “Kaput od mahovine”, “Guguto Memeto” i “Tata kaže gambit” zvuče kao rečenice iz istog sveta. A da Stefan ima osećaj da piše jednu dugu priču o detetu koje pokušava da razume svet odraslih, služeći se humorom, maštom i jezikom kao jedinom poštenom strategijom?

„To je zanimljivo opažanje. Da, kada se tako poređaju naslovi, zvuči kao neka pesma sastavljena od kolaža, izrezanih iz novina. I da, kada se posmatraju naslovi, ali i dešavanja unutar knjiga, može se zaključiti da postoji jedan svojstveni književni mehanizam koji se ponavlja – to što ljudi zovu autosrkim glasom. Nekakv perpetum kobile: dete koje je uzhajalo kobilu i koje jurca, pokušava da razume svet odraslih koristeći humor, maštu i jezik kao strategiju, a svud okolo prašina“.

Knjiga se ne završava poslednjom stranicom. Ona ostaje otvorena — kao partija koja čeka sledeći potez.

„U tom nizu pitanja postoji još duži niz odgovora. Nisam sveznalica, niti sam hteo da budem. Cilj je upravo da se zajedno zapitamo, da se knjiga ne završava sa poslednjom stranicom, već da ostane otvorena za dalju i dublju analizu“.

A kada se tabla isprazni i publika nestane, ostaje samo sećanje na dedu, čaj i večiti rezultat:

Devet – devet.

„Udarci šahovskih figura o šahovsku tablu – taj zvuk čuo se svake večeri u našem domu. Deda Joca i deda Žika igrali su šah uz vrući čaj i bajati keks. Kada bismo ih pitali za rezultat, odgovor je uvek bio isti: devet – devet. Deda Žika, nažalost, nije više sa nama, ali eto, ako bih mogao da biram, voleo bih s njim da odigram jednu partiju šaha, da pokušam da izvučem makar remi“.

I na dečaka koji je u podrumu, pod bombama, učio da pobeđuje dok ga neko nije naučio da razume zašto.

„Sedmogodišnji Stefan igrao je šah u podrumu, za vreme bombardovanja. I sve redom je pobeđivao. Kada bih seo za šahovskom tablom sa njim – svojski bi se potrudio da ga matiram u dva poteza, a onda bih mu rekao: Tulčo tulavi, nisi velemajstor, puštali su te da pobeđuješ…“

Stefan Tićmi je ostao veran sebi i svom jeziku, i to ga čini lako voljivim. Njegove knjige dopiru do dece i odraslih, dodiruju dušu i bude ono dete koje su možda uspavali. Jedna izjava koju pamti, a nije sa radionice već iz dvorišta, odražava njegovu filozofiju i humor:

„Petar koji mazi psa, pas bi da ga ujede, a on kaže: Nemooooj, ako mi pojedeš ruke, neću imati posle čime da te mazim“.

I publika u Leskovcu uskoro će moći da ga čuje, vidi i druži se sa njim: 13. februara od 20 sati u Leskovačkom kulturnom centru.

Stefan Tićmi nije samo omiljeni pisac dece. Njegove knjige podjednako snažno dopiru i do odraslih, jer u njima prepoznaju emocije, tišine i pitanja koja nisu prestala da ih prate. On dotiče dušu, bez patetike i bez dociranja, a u odraslima budi ono dete koje su možda uspavali, ali ga nisu izgubili.

U tome je njegova prava veličina, u sposobnosti da ostane isti, da ga nagrade i priznanja ne promene, da bude lako voleti ga i da dok ga čitamo imamo osećaj da je neko naš. Privilegija je imati takvog pisca, iz Leskovca i  Srbije i još veća privilegija čitati ga dok partija traje, jer kod Tićmija, igra se nikada ne završava matiranjem.

Tićmi je, dakle, pisac koji je ostao veran sebi, svom jeziku i svojoj mašti, dok njegova dela odjekuju daleko izvan Leskovca čast je imati ga među nama, i čitati ga.

Možda zato vredi podsetiti na ono što stoji na početku ove knjige: „Iluzije treba čuvati na sobnoj temperaturi“. A pisce poput Stefana Tićmija čitati, čuvati, poštovati i ceniti.