Na današnji dan pre 100 godina rođen je Vasko Popa (1922 – 1991), jedan od najuticajnijih srpskih i jugoslovenskih pesnika druge polovine 20. veka. Spomen-park posvećen palim borcima i žrtvama fašizma na starom groblju u Vlasotincu je delo arhitekte Bogdana Bogdanovića (1922 -2010), a u kamenim blokovima su uklesani stihovi Vaska Pope.

Spomenik je otvoren 1975. godine i već skoro pet decenija je omiljeno izletište Vlasotinčana i njihovih gostiju. Arhitekta Bogdanović projektovao je više obeležja stradalima u Drugom svetskom ratu širom Jugoslavije, a i Popini su epitafi na mnogim spomenicima.

Rodoljubiva pesma na starom groblju ima četiri distiha na četiri kamena. Za razliku od nekih drugih Popinih epitafa, ovi u Vlasotincu imaju i dozu lokalne osobenosti kao što je vinova loza ili mistrija. Očigledno da je pesnik proučio istoriju Vlasotinca pre nego što je napisao pesmu.

Zvezda nas je naša nadživela

I spaliću svakog palikuću.

Zvezda na početku može da predstavlja crvenu zvezdu kao simbol revolucije, jer je SUBNOR naručio spomenik pre svega za partizane. Međutim, pošto nema epiteta „crvena“, zvezda nema samo usko ideološku odrednicu. Ona može biti recimo zvezda vodilja, sunce slobode ili nešto slično što je vezano za ovaj simbol. Drugi stih govori o kažnjavanju palikuća, a poznato je da su bugarski fašisti u Drugom svetskom ratu spaljivali sela na području Crne Trave i Vlasotinca.

Mistrijo, zaigraj tamo

Gde je naše srce ostalo!

Drugi distih se nadovezuje na prvi, jer mistrija kao zidarska alatka „zaigra“ tamo gde su paljene kuće. Naravno ovaj deo Srbije je poznat po zidarima, tako da je to dodatno lokalno značenje.

Vinova lozo, produži

Pesmu naših damara!

U trećem distihu imamo pak obraćanje vinovoj lozi po kojoj je Vlasotince prepoznatljivo. I pošto je u prethodom distihu „ostalo srce“, odnosno izgubljeni su životi onih koji su branili kućni prag, sad oni žive i kroz ritam pesama što slave junake uz vino.

Poenta pesme je u završnom distihu:

Ako se zaželite naših obraza,

Pomilujte u podne ovaj kamen.

U podne je zbog sunca kamen najtopliji kao što su bili obrazi poginuli za slobodu. Žar borbe se još oseća i prenosi na potomke. Na kraju zvezda, koja je pomenuta na početku, prenosi toplinu, tako da je veza junaka i novih generacija u stvari večiti krug slobode.

Iako je Popa pesmu napisao po narudžbini povodom 30 godina od pobede nad fašizmom, ona ima umetničke kvalitete. U njoj se mogu uočiti glavne odlike njegovog osobenog pesničkog jezika kao što su lapidarnost i eliptičanost. Pesnik polazi od zadatih ideoloških okvira i lokalnih osobenosti, ali ih prevazilazi koristeći pre svega poetske simbole.

Inače, Vasko Popa je Rumun rođen 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve. Njegova prva zbirka pesama  „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Pesnički izraz Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Objavio je osam knjiga poezije. Još za života proglašavan je za jednog od najvećih svetskih pesnika. U Engleskoj i Americi štampane su mu sabrane pesme, što nije doživeo nijedan naš pesnik. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. Godine 1995. u Vršcu, ustanovljena je nagrada „Vasko Popa“ za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku i dodeljuje se na dan pesnikovog rođenja.