NIŠ – Najuri me žena iz kuće kao štetnog. Kaže, ne radim ništa. Otkako sam otišao nije me zvala da vidi jesam li živ.Ovako svoju ispovest počinje Nišlija Milan Veličković (58), jedan od stanara muške sigurne kuće u ovom gradu. „Sigurnu kuću za psihički maltretirane muževe i ostale“, kako stoji na firmi omanje brvnare u niškom naselju Crvena zvezda, izgradio je na svom stovarištu drva Đorđe Mišić, za sebe i one koji dele njegovu muku.

A za samo poslednjih šest meseci, kako kaže vlasnik utočišta za zlostavljane muškarce, ovde se sklanjalo petnaestak ljudi.

Đorđe je svojim stanarima obezbedio pet kreveta, a svako od njih može da računa i na obrok. Na šporetu na drva uvek je puna šerpa. Doduše posnog pasulja, ali onima koji ovde dođu slađi je od pečenja.
– Velika je to muka. Ko na svojoj koži nije osetio žensku ruku ne zna kako je to. Ja sam se prvi ovde sklonio od svoje žene, a posle sam i druge počeo da primam. Dolazili mi razni ljudi, jedan čak iz Kovina noćio kod mene. Pre toga je spavao ispod mosta, ali mi je pričao da mu je i tamo bolje bilo nego pored žene. Evo, jedan komšija svakog jutra dođe ovde sa parčetom bureka u ruci, kaže da samo ovde može mirno da ga pojede jer mu žena ne da mira – priča Đorđe Mišić.

Muškarci su svoju kuću sredili po propisu. Iznad ručno sklepanog šporeta okačena je izvezena dozidnica. Sa tavanice vise šerpe, na zidu pribor za jelo i sve čisto kao kod najboljedomaćice.
– Sve radimo sami. Zajedno kuvamo, zajedno se peremo i zajedno radimo. Pomognu mi ljudi na drvari, a ja im dam kad i koliko ima – kaže Đorđe.
Za čuvanje mira stanara sigurne kuće zadužen je turski gavgalj Marinko, kako piše na kućici Đorđevog psa. Međutim, ni Marinko nije svemoćan pa mu poneka ostavljena furija promakne neprimećena.
– Seli tako nas šestorica taman da jedemo, kad ulete jedna žena pa zalepi šamar čoveku i poče da ga psuje i tera ga kući. On jadnik u zemlju da propadne što ga žena bije pred nama. I šta će, ode s njom – kaže ovaj zaštitnik.
Đorđe ima i objašnjenje zašto su žene takve.
– Ranije se znalo da muž radi, donosi pare, a žena brine o kući. Ali sad su se stvari izokrenule. Mnogi muški ostali bez posla i brzo dosadili ženama. Još ako žena radi,ea muž je bez posla, tu života nema – mudruje on.

Biće gužve

Mišić je siguran da će u njegovoj kući tek biti gužve.
– Meni je žao što ne mogu bolje da brinem o ljudima. Mislim da bi i nas država trebalo da pomogne. Pa kad bijene žene imaju pravo na državnu brigu, što da i mi nemamo isti tretman. Isto boli i kad žena bije – kaže on.
Za razliku od Mišića, čija je sigurna kuća neoficijelno stanište zlostavljanih muževa, Dušan Trifunović, bivši predsednik opštine Ćuprija, otvorio je zvaničnu instituciju čiji je posao da zaštiti ugrožene muškarce. Trifunović, predsednik NVO „Muška sigurnost“, već tri godine zbrinjava muške žrtve porodičnog nasilja. On je više puta isticao da je na svojoj koži osetio supružničko nasilje, te da mu je to bio motiv da pokuša da zaštiti sve koji su se oženili nasilnicama. Prema podacima Ministarstva za ljudska i manjinska prava, na koje se Trifunović pozivao i prilikom otvaranja sigurne kuće, sedam do deset odsto pripadnika jačeg pola teroriše slabija polovina.

Gej stop, ovo je za prave muškarce

Vlasnik utočišta Đorđe Mišić kaže da nema ništa protiv gej momaka, ali da njegova kuća nije za njih.
– Mi smo ovde ljudi drugog kova, ne bismo se složili. Ako njima treba ovako nešto neka im država napravi. Ovo sam napravio za mene i one koji su kao ja – objašnjava Mišić.

Izvor:PRES

Autor: DRAGANA KOCIĆ