Jedan od najčešćih izazova sa kojima se susreću i pacijenti i terapeuti jeste nerealno očekivanje da će se strah od zubara „rešiti odmah“. Ljudi žele brzo rešenje: jednu terapiju, jedan dobar stomatolog, jednu tabletu i da problem nestane za jedno popodne. Ali istina je sasvim drugačija.

Strah od stomatologa se ne gasi pritiskom na dugme – on se razume, razlaže i postepeno gasi

Strah koji je nastajao godinama, sloj po sloj, često još od detinjstva, ne može nestati u jednom danu. Baš kao što se rana na srcu ne leči tako što je ignorišemo, tako se ni duboka fobija ne prevazilazi bez procesa. Prevazilaženje straha od zubara je dugoročan proces. Važno je da znamo šta ga usporava, šta ga ubrzava, kako izgleda njegovo razlaganje kroz vreme i zašto je važno imati strpljenja, kontinuitet i podršku, piše Stetoskop.

Kako nastaje strah od zubara koji traje?

Dentalna fobija nije stid ili blaga neprijatnost koja se javi u čekaonici, niti iznenadna panika pred ordinacijom. To je emocionalna i telesna memorija prošlih iskustava, pojačana maštom, osećajem srama, pogrešnim uverenjima i godinama izbegavanja odlaska kod zubara. Najčešći uzroci su:

• Negativno iskustvo iz detinjstva (npr. bolan tretman bez objašnjenja).
• Izlaganje strahu kroz druge– npr. roditelj koji pokazuje strah ili prezir prema zubarima.
• Zanemarivanje i izbegavanje odlaska kod zubara– što duže se izbegava odlazak, to veća postaje fobija. Izbegavanje je najbolja hrana za svaku vrstu fobija.
• Gubitak kontrole i poniženje– osećaj da je neko „vladao našim telom“ bez našeg pristanka.
• Stid zbog ružnog izgleda zuba, lošeg zadaha, ili opšte zapuštenosti usta i zuba.

„Strah se ne pojavljuje naglo on se gradi postepeno, kao kula od karata. Svaki negativni doživljaj doda još jedan sprat. Vremenom, strah nije više samo racionalni odgovor na bol već postaje životni obrazac“, ističe dr Ostojić.

Psihoanalitička osnova straha od odlaska kod zubara

U psihoanalizi, strah od zubara se često tumači kao projekcija potisnutih emocija. Usta su simbol:

• ranjivosti (ne možeš govoriti dok ti je nešto u ustima),
• kontrole (ne možeš pobediti bol ako si bespomoćan) i
• srama (zubi kao dokaz „nebrige“, „slabosti“, „propadanja”).

Kod nekih pacijenata, zubar postaje nesvesna figura autoriteta:

• roditelj koji kažnjava,
• partner koji sudi,
• društvo koje procenjuje.

„Strah od zubara je, zapravo, strah od susreta sa sobom – ranjivim, neurednim, nesavršenim sobom. Zato terapija mora ići polako, jer ne lečimo samo zube, već i dušu koja je decenijama naučila da ćuti, trpi i pati zbog osećanja straha“, objašnjava dr Ostojić.

Zašto je prevazilaženje fobije od stomatologa proces, a ne trenutak?

Zato što mozak uči kroz postepeno izlaganje

Naš nervni sistem ne reaguje na zapovesti („Ne boj se!“), već na iskustvo. Moraš više puta doživeti da je ordinacija sigurno sigurno mesto, a stomatološka intervencija prijatno iskustvo kako bi mozak formirao novu asocijaciju koja je zapravo početak izlečenja.

Zato što telo pamti više od uma

Telo koje se treslo u stolici, koje je povraćalo pri ulasku u ordinaciju, koje je plakalo od srama ne zaboravlja tako lako. Potrebne su ponovljene korektivne situacije.

Zato što izbegavanje jača strah

Svaki put kad izbegneš zubara strah raste. Cilj terapija izlečenja je u tome da naučiš da ostaneš u ordinaciji, da izdržiš nelagodu koju osećaš i da ti I tvoj mozak vidite da se ništa strašno ne događa.

Zato što svaka osoba ima svoj ritam

Neki će napredovati brže, neki sporije. Bitno je da postoji pravac, a ne brzina. Niko ne trči maraton bez treninga.

Kako izgleda maraton prevazilaženja straha od zubara?

Faza 1: Priznanje i informisanje. Pacijent prvi put priznaje da ima problem. Uči šta je dentalna fobija, čita tekstove na tu temu i traži podršku da problem reši.

Faza 2: Prvi kontakt sa stomatologom. Polako bez pritiska. Dolazak u ordinaciju samo na razgovor. Bez instrumenta, bez zahvata. Formira se odnos poverenja.

Faza 3: Postepeno izlaganje nemoj od stomatoloških intervencija. Kratki i bezbolni zahvati (čišćenje kamenca, pregled). Postepeno uvođenje anestezije, instrumenta, lečenja. Pauze izmedju faza rada, dogovoreni signali podizanja ruke, empatija od strane stomatologa, sve su to alati koji itekako pomažu.

Faza 4: Konsolidacija. Pacijent se redovno vraća u ordinaciju na zakazane intervencije i tako jasno uvidja da preživljava stomatološke tretmane bez ikakvih problema. Telo uči da smireno diše, da sedi bez panike. Strah postaje tihi saputnik ali ne više gospodar.

Faza 5: Održavanje i samopouzdanje. Pacijent koristi naučene veštine: disanje, vizualizaciju, unutrašnji dijalog. Održava higijenu, dolazi preventivno najmanje jednom u tri meseca. Shvata da više nije isti – ne samo zbog zuba, već i zbog stava prema životu.

Šta pomaže u maratonu?

• KBT terapija– najefikasnija psihoterapijska metoda za fobije.
• Dnevnik emocija– zapisivanje misli i reakcija posle svakog koraka.
• Podrška stomatologa koji razume strah.
• Samonagrađivanje: svaki uspešan korak zaslužuje pohvalu.
• Vežbanje disanja, relaksacije, vizualizacije.
• Priče drugih pacijenata – deljenje iskustva normalizuje put.

Šta usporava napredak?

• Nerealna očekivanja („Mora da mi bude lakše odmah.“)
• Osećaj srama („Jedino ja sam ovako slab.“)
• Opravdanja i izgovori („Ne mogu sad, možda sledeće nedelje.“)
• Nedostatak kontinuiteta
• Pogrešni stomatolozi – bez empatije i razumevanja

Poruka doktora Ostojića – „Maraton se trči umom i srcem, ne koracima“

„Prevazilaženje straha od zubara nije sprint. To je proces ličnog sazrevanja, suočavanja i izlečenja. To je povratak sebi onome što zna da može, ali se nekada uplašilo i zaledilo. Ne moraš da trčiš brzo.“

„Ne moraš da pobediš nikoga osim sebe od juče. I svaki korak koji napraviš ka stolici, ka razgovoru, ka novom osmehu pobeda je veća nego što misliš. Samopouzdanje nesvesno raste, strah se svesno topi, a cilj postaje nikad bliži. Jer svaki maraton počinje istim korakom: odlukom da više ne bežiš. Jesi li spreman?“