Lidija Milošević, supruga i majka troje dece, završila je studije medicine bezmlo s prosekom 10, a specijalizaciju sa peticom, najvećom ocenom. Ona danas radi u Vladičinom Hanu, svojoj i rodnoj varoši svog supruga i to smatra – privilegijom. Šta više, njih petoro žive sa bakom i dekom, odnosno, sa njenom svekrvom i svekrom.

Prava patrijarhalna porodica, komentarišem posle dužeg čekanja u maloj kancelariji na Odeljenju ginekologije i akušerstva u Domu zdravlja u Vladičinom Hanu.

„Da“, kaže sa osmehom i potom slušamo priču sličnu onima koje imaju sve srećne porodice u malim sredinama.

„Male varoši su mirnije i bezbednije za odrastanje dece. Smatram da je danas, čak, priveligeja živeti u sredini poput varoši Vladičnih Han“, priča mlada žena, koja sa 42 godine ima iza sebe 17 godina radnog staža, od čega pet kao specijalista.

U Vladičinom Hanu Dom zdravlja se nalazi skoro u centru grada i ova varoš nema bolnicu, pa dvoje ginekologa nemaju privilegiju da obavljaju i porođaje. Ali zato imaju pune ruke posla, budući da se u dve smene ovde u proseku primi između 35 i 40, a pri kraju meseca i do 45 pacijentkinja.

Na pitanje koliko su žene bolesne u Vladičinom Hanu, odgovara da postoji veća incidenca maligniteta.

„Ali, žene se sve više i češće javljaju na kontrole, tako da i ako postoji problem, on se rešava na samom početku. Razbili smo onaj tabu da žene godinama ne dolaze kod nas, da ako, na primer, imaju problema tipa sa dojkama ne javljaju se, pa bolest odmakne. Uglavno su žene disciplinovane, redovno se javljaju i trudimo se da uradimo najraniju moguću dijagnostiku i usmerimo ih radi daljeg lečenja“, objašnjava.

Ipak, lepša tema od ove su trudnice, koje su, dok smo čekali da nas primi doktorka Milošević, imale samo reči hvale. U njihovom glasu čula se i prisnost i poštovanje.

„Razvije se poverenje između pacijenta i lekara. Kad su pacijenti zadovoljni, oni jednostavno imaju poverenje, gotive svoje lekare, a to poverenje se stiče vremenom“, skromna je majka blizanaca od 14 i devojčice od 15 godina.

Iako je razgovor zakazan za 13 sati, čekanje sa ljubaznim sestrama se odužilo. U ordinaciji se dugo zadržala trudnica.

„Mora tako. Ona je u sredini trudnoće kada su pregledi zahtevniji. To je taj period između 22. i 24. nedelje, kada trebamo da uradimo detaljnu ultradijagnostiku i sve druge preglede i analize“, objašnjava uz stručne izraze.

I upravo u toj sredini trudnoće, u tim mesecima, doktorka Milošević je umalo izugubila svoje blizance. No, našla se u pravim rukama, pa se sve, na sreću, završilo dobro.

„To je bila još jedna motivacija da specijaliziram ginekologiju i da naučim žene da bude strpljive“, dodaje.

Trudnice iz Hana se porađaju u ZC Vranje ili ZC Surdulica, mada bi Miloševićeva volela da ova mala i lepa varoš ima i porodilište jer nema, kaže, ništa lepše i blaženije no kada lekar uzme u ruke tek rođenu bebu. Ipak, sva prethodna odgovornost pada na ginekologe koji devet meseci vode trudnoću.

„Sve one se vrate u Vladičin Han sa bebama i mi ih brzo vidimo, uzmemo u ruke i delimo sreću sa njima. Sve su to majke koje poznajemo i bebe, kasnije deca, koju pratimo“, priča.

Dvoje ginekologa, objašnjava, se striktno pridržava svih pravila tokom trudnoće u smislu vršenja redovnih pregleda i analiza, jer su tako naučeni, a njihovo usavršavanje traje skoro do penzije. Doktorka redovno prati kongrese, pa i one svetske.

„Na početku svake trudnoće uradi se krvna grupa i faktor koagulacije, proveravamo D-dimer, a ukoliko ima komorbiditeta, tipa tromboze u porodici, tipa spontang pobačaja, onda se radi i pretrga na trombofiliju. U sredini trudnoće, trudnicama koje su u povišenom riziku, test oterećenja glukozom. To su uglavnom one žene kod kojih neko u porodici ima šećer, ili je ranija beba rođena krupnija ili ima prethodni gubitak trudnoće. U tom slučaju radimo testove opterećenja glukozom“.

Iz stručnog dela, koji je novinaru malo poznat, ponovo se vraćamo na laganije teme. Prija nam kada čujemo da je omiljeni ginekolog završio Medicinski fakultet sa 99,83 prosečnom ocenom i bio stipendista samog fakulteta, ali joj se nije ostvarila želja da bude asistent, kao i da doktorira endokrinologiju, gde joj je ostao samo završni rad.

No, ne žali. Došla su deca, ona se okrenula ginekologiji, pošto se prethodno sa sadašnjim suprugom, koji je tada radio u Nišu, a ona tek diplomirala, srela u autobusu vraćajući se iz tog grada i ljubav je – planula.

„Odluka da živimo u svojoj rodnoj varoši je bila zajednička, mada ja nisam odmah mogla da dobijem Han već Prokuplje. Kada se pružila prilika došla sam ovde. Takođe se i njemu namestilo, pa sada radi i Vranju“, priča, prisećajući se lepih mladalačkih trenutaka, objšnjavajući koliko voli svoj posao.

A do svog posla uglavnom pešači, dvadesetak minuta, osim kad odluči da je suprug poveze kada krene na posao u grad pod Pržarom.

Ipak, jednoga dana deca ovog bračnog para će krenuti stopama svojih roditelja i otići na studije u Niš ili Beograd. Da li će ostati tamo, ili otići dalje, rano je o tome govoriti, ali da ponovimo reči njihove majke: „U tuđini su uvek – sam“.