Volela sam da kao mlad novinar i kao početnik vozač odlazim na „radni zadatak“ iz Leskovca u Grdelicu, iako tamo nisam znala mnogo ljude mojih godina. Po koju školsku drugaricu, i one sagovornike iz Tekstilne fabrike TIG, zbog čega sam najviše i upućivana na onaj zadatak, za mene tada, razbibriga posao.

Malo je danas novinara koji bi voleli da izveštavaju o dosadnom poslovanju u nekoj fabrici, o brojkama i novim mašinama, ali ja sam to radila rutinski. U Grdelicu sam rado odlazila jer je varoš bila puna ljudi, posebno mladih, jer je u njoj bilo više radnih mesta nego stanovnika, a Grdeličani su u mojim očima, ne bez razloga, bili gospoda.

Bilo je to vreme kada su ovde plate u drvnom kombinatu „Danilo Bošković“, sa priznatim kvalitetom na nivou stare Jugoslavije, bile mnogo veće nego u „Zdravlju“ i “Neveni“ u Leskovacu, na primer. Vreme kada je radio onaj najveći bazen „na Balkanu“, a voda u njemu čista i topla jer se punio već početkom juna. Konačno, vreme kada je radilo šest fabrika, pa kada krene kolona iz njih oko 14 sati, onaj „jugo“, kojim sam sa strahom došla iz Leskovca, ostane zarobljen na putu i po pola sata.

Nikada radnici TIG nisu, istini za volju, primali velike plate, kao što nisu ni u jednoj tekstilnoj fabrici, ali ako je radilo dvoje, bile su to neke platice na nivou današnje „Jure“ u Leskovcu. Životarilo se, ali su ljudi bili srećni.

A bili su srećni zbog nade. Niko se nije selio, po završenom fakultetu mladi su se vraćali jer ih čekao posao.

Kao kroz maglu se sećam unutrašnjosti one fascinantne deda Jovine Vile poslovne zgrade usred kruga fabrike TIG, sagrađene 1926., koju su komunisti konfiskovali i nikada je vratili nisu.

„Tamo i dan-danas postoje pločice u kuhinji, što je bila u to vreme revolucija, u sredini veliki hol, levo i desno kancelarije, a kancelarija direktora, nekada Jovina, bila je na spratu. Velika, pa je kasnije pregadili, pa su zbog toga morali i izjave da daju u tadašnjem Komitetu jer se to smatralo luksuzom. Moj sto je bio od fine orahovine, nasleđene od Jove, kao i dugačak sto sa 12 stolica za sastanke. Ničeg drugog nije bilo, ni kamina, kao u onoj u Lazinoj Vili u Vučju, a fotelje nisam zatekao“, priseća se Dragan Petković Gane, dugogodišnji direktor ove fabrike u vreme kada je deda Jova posato istorija i kada se na onaj izvorni i rigidni komunizam – zaboravilo.

Ta vila, koja je sada napuštena, a ostale zgrade do bola devastirane, imala je veliki podrum, suv i danas, u kome se čuvala dokumentacija, sve ručno pisana, a u zgradi su bili toaleti i u Grdelicu su se u to vreme jedino i mogli videti u toj vili. U to vreme radio je manji bazen gde se prala vuna, danas su ostali samo obrisi.

Grdelica je tada, u vreme stare Jugoslavije, cvetala, trudeći se da prati susedni Leskovac. Bila je opština, a opštinu je izgubila šesdesetih godina prošloga veka.

„Jovanovići i Popovići, gazde, izvozili su štofove u Nemačku i Englesku, kolevku finih štofofa, ali i u druge evropske zemlje. Ne čudi jer su sinovi dve porodice zavšili fakultete u Engleskoj i svi su bili različitih profesija. Planiralo se“, priča Petković, rođeni Grdeličanin, koji je kao dete prvi put ušao u fabriku 1948.godine. Pamti iz priča starijih, ali mnogo toga saznao je kroz poslovnih knjiga bivših vlasnika, koji su za svoje radnike sazidali i tri dvospratne zgrade sa više stanova ispod brda Kale, koje i danas stoje na istom mestu.

„Na mom stolu bile su, kao ukras, dve debele knjige, overene državnim pečatom i crvenim voskom, u kojima je transparentno vođeno poslovanje fabrike Jovanović-Popović od 1920 do 1941. Mislim da su sada u Istorijskom arhivu“, priča ovaj direktor, koji je jedini od direktora TIG-a na mene ostavio ustisak obrazovane osobe sa lepim manirima.

Dok je on bio direktor, a posle toga je bio narodni poslanik, stajale su u bivšem Jovinom kabinetu zlatne medalje sa sajma u Parizu za najbolji štof izložen 1906 i 1907.godine.

Fabrika je u vreme međuratnih gazdi izrađivala i vunicu i gajtane, s dolaskom komunista, gajtani su izbačeni.

S dolaskom komunista, potomci prvih Jovanovića i Popovića, među njima i Jovan Jovanović, deda Jovan, za koga Petković kaže da u to vreme nije bio deda, već čovek srednjih godina, su pohapšeni kao državni neprijatelji, odnosno, saradnici okupatora, kao svi srpski fabrikanti, a sve s ciljem nacionalizacije njihove imovine.

This slideshow requires JavaScript.

Grdelica je danas tokom dana prazna, ali je uveče puna. Zapravo, puni su kafići i kafane, a ima ih mnogo, mnogo više nego nekada fabrika i zanatskih radnji. Samo tokom leta tu većinu čine mladi. Ostali deo godine sredovečni i penzioneri, jer Grdelica se odselila. Grdeličani su u potrazi za hlebom danas rasuti širom Srbije, Evrope i sveta.

„Sve fabrike, posebno dve tekstilne, u Grdelici i Oraovici, su počele da propadaju sredinom poslednje decenije prošloga veka. Mi smo se, za razliku od onih Jovanovića i Popovića, vezivali za rusko tržište i pravili debele štofove, za rusku zimu. Kad, ono ceo svet, zajedno s Rusijom, nam 1992. uvede ekonosmke sankcije, pošto je Srbija uvela iste Sloveniji. I tako mic, po mic, mi smo smanjivali broj radnika, tavorili, protestovali, a nismo znali protiv koga. Vuklo se stotinak radnika do sredine prve decenije ovog veka, pa je sve zakatančeno“, priča bivši poslovođa u tkačnici, sada u poodmaklim godinama.

Tim tempom se praznila i Grdelica, tim tempom je nestajala nada. S pravom, jer ona stara slava se ni do danas nije vratila uprkos mekadašnjem entuzijazmu komunista. U Grdelici sada rade tri male firmice, sa oko 150 radnika, a deda Jovina fabrika je kompletno opljačkana.

„Niko ne zna koje su te mućke bile. Prvo su nestale mašine za pranje i čišćenje od rostvraja, zatim, najsavremnija predionica vlačenog prediva puštena u rad 11. marta 1987.godine. Ta predionica mogla je da radi još 100 godina jer je bila jedinstvena u SFRJ, koja je bila prilagođna preradi domaće vune, kako ne bismo bili zavisni od skupe australijske vune“, priča Petković sa tugom u glasu.

Još u vreme Jovanovića i Popovića sagrađen je deo centra pored fabrike, one kocke još stoje na kolovozu, i teba da stoje kao ukras, ali nikome od leskovačkih vlasti nije palo na pamet da ih preuredi, „skocka“, kao se automobili ne bi oštećivali, a ljudi lomili noge po njoj. Crkva Sveti Jovan je takođe napravljena od lične dobiti iz fabrike Jovana Jovanovića, zadužbina njegove porodice.

U posleratnoj Jugoslaviji, u vreme kada su se „šumci“ podučili zanatu, doduše ona druga školovanija generacija, izmenjen je centar varoši, podignuto nekoliko stambenih zgrada, od jedne stare naparvljen Dom kulture, koji, istini za volju dobro radi, osnovna škola je preuređena, sagrađena srednja, a napravljen je i onaj veliki bazen u kome ovih meseci još raste trava. Ima i fudbalskog i skromnog košarkaškog terena, a teren za tenis pored one tri zgrade što je podigao deda Jova, samo se nazire.

Bilo je to pre 1985.godine. Grdelica od tada do danas „ne mrda“, a šminkanje je kao i svaka šminka, brzo se istopi, nestane, postane nevidljivo.

„Kao da nas je neko ukleo.Sve se bojim da ne ispaštamo zbog otimačine deda Jovine fabrike“, priča onaj poslovođa.

Tog poslovođu sam više puta intervjuisla, ili mi je bio vođa kroz fabrku TIG, „Jedinstvo“ pose rata, a pre rata – koncer „Jovanović -Popović“. Zanimljiv sagovornik, tim pre što o svemu ima stav i ne voli da mu se protivreči. Ipak, usuđujem se da kažem da se ne slažem jer kada bi svi oni što su otimali tuđe bili ukleti….I ne dozvoli mi da završim rečenicu.

„Pa ne vraća se odmah i ne vraća se zločincima nego njihovim pokoljenima“, reče i udari rukom o sto, koji se iskrivi i sok izlete baš iz moje čaše.“Kako ti kažeš“, rekoh, pa naručih novu čašu sa sokom od ceđene pomorandže, dok se oko nas jedva čula muzika od žagora ljudi. „Afera…, Perica…, auu…, pazi ti njih…, skupa kola…sve će se zataška…“, dopirali su delovi rečenica sa susednih stolova.

Poslovođa o tome ni reč. Uvek je znao da se sklanja od aktuelne političke situacije, iako više nema šta da izgubi jer su mu deca odavno u Beogradu.

Zaboravili smo na vreme. Sijalice su se davno upalile pa je Grdelica nekako lepša nego po danu. Na koju ćemo stranu, pitam koleginicu. Preko autpouta, veli, da se ne truckamo ovamo. Kao i onaj moj žustri drug, ja odlučih da se vratimo onom izrovanom kaldrmom i da još jednom bacim pogled na deda Jovinu napuštenu Vilu.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.