Kad god nije u prilici da iz Francuske dođe u svoje rodno selo Uševce, koje se nalazi u vranjskom ataru, na slavu svoje majke Mali Spasovdan, Sunčica Mihajlović zna da se dobro isplače. Ove godine je, međutim, iz Pariza gde živi i radi sa svojom porodicom, u oči ovog praznika krenula sa osmehom planirajući unapred šta će sve da pripremi za ovu slavu.

Želela je da to bude nešto posebno zato što je prošle godine na ovaj veliki verski praznik prihvatila sa suprugom da bude kuma slave i kod seoskog krsta zajedno sa seoskim sveštenikom preseče slavski kolač.

Znala je da će na ovaj dan da dođe mnogo ljudi pa je iz tog razloga želela da za sve njih pripremi lep ručak. Zato se tokom proteklih dana u kući njene majke šporet nije mnogo isključivao. Na njemu je Sunčica uz pomoć jetrve i sestre pekla slavski kolač, mesila kiflice, sitne kolače…

“Mogla sam sve to da kupim, ali nisam htela. Želela sam da sve to svojom rukom napravim, baš onako kako se to inače kod nas u selu radi pred svaku slavu”, priča Sunčica.

Dok se ona bavila mesenijama njen suprug je odneo u pekaru prase da ispeče, naruči roštilj i pripremi piće za sve goste. I na dan slave oni su bili na nogama već u ranim jutarnjim satima kako bi ispred seoskog krsta odneli sve što je potrebno za doček gostiju i sečenje slavskog kolača. Posle sveštenikovog činodejstvija oni su presekli kolač i pomolili se Bogu za zdravlje i sreću svoje porodice, ali i za spasenje svih napaćenih i bolesnih ljudi na svetu.

Mihajlovići su sve prisutne zatim pozvali na ručak, a kada su završili svi su se razišli svojim kućama da tamo dočekaju svoje goste koji će doći u večernjim satima da im čestitaju slavu. Jedan deo gostiju vratio se i Sunčicinoj kući. Sve njih su oni ponovo dočekali raširenih ruku želeći da ih i tu što bolje ugoste. Iako im je za sve to bilo potrebno mnogo snage, oni se ni u jednom trenutku nisu požalili, radosni što im se pružila prilika da nastave seosku tradiciju.

Mihajlovići će put Francuske krenuti u subotu. Sunčici će opet biti težak rastanak do svoje porodice, a pogotovo majke koju zna iz tuđine da zove svako veče kako bi je čula i videla. U njoj neprestano tinja i želja da se jednog dana ponovo vrati u svoje selo. Možda joj Bog i usliši njene molitve. Čudni su putevi gospodnji.