Skutkana između obronaka planina Čemernik Vardenik i Kukavica, varoš Surdulica u svojoj kotlini razbaškarila se na uređenim obalama dve reke, a pri samom ulazu u mesto, koje se s tim imenom prvi put pominje sredinom  16. veka, oseti se urbana atmosfera, sa uređenim fasadama, ulicama, saobraćajem i popločanim centrom koji zapravo čini pešačku zonu.

Centralna zgrada sa najraskošnijom fasadom je ona gde je sedište Skupštine opštine, a krasi je ispred raskošna fontana koja tokom noći menja boje.

Pored te velike, centar varoši ukrašen je sa još dve manje fontane, što, pored niz drvoreda u bočnim ulicama, stvara osećaj svežine i na temperaturi od 35 stepeni. Na svakom mini trgu, zapravo, kompleksu mini trgova koji se spajaju u jedan veliki, su ukrasni lampioni, betonske žardinjere prepune cvećem, koje ne manjka i na nekoliko stambenih zgrada, čije fasade su sveže ofarbane toplim bojama.

„I ljudi su ovde topli i dragi, ljubazni i spremni da uvek priskoče u pomoć. Sve je ovde sređeno, sve gde vam se pruža pogled, a ono što me posebno raduje to je što su sve škole renovirane“, priča dvadesetsedmogodišnja devojka, lekar po obrazovanju, od koje ćemo kasnije čuti i neku drugu priču.

Surdulica ima sve što bi trebalo da ima jedan srpski grad srednje veličine: Veliki stadion i fudbalski tim koji se takmiči u najvećoj srpskoj ligi, otvoreni bazen koji je juče počeo da radi, pa je ulaz bio besplatan, veliki park sa rekvizitima za decu u starije, sređen novcem iz IPA projekta, Kulturni centar sa bioskopom i amaterskom pozorišnom družinom, čije se renoviraje privodi kraju. Ima i Zdravstveni centar, a zbog lekovite klime i Specijalnu bolnicu za lečenje plućnih bolesti. U malenoj Surdulici radi pet što domaćih što stranih firmi, pa je ova opština do skoro bila lider po prosečnoj neto zaradi na jugu Srbije.

„Ovde zajedno žive Srbi, Bugari i Romi i nikada, ama baš nikada nije došlo do međunacionalnih sukoba. Retko se pojavljujemo i u onim crnim hronikama, valjda zbog toga što smo eto, tako, dobri ljudi“, priča sa smeškom Radivoje Miljković dok sa društvom ispija kafu u jednom od desetak kafića duž pešačke zone.

Uprkos idiličnom izgledu i dobrim ljudima, i iz Surdulice se iseljavaju mladi, u poslednje vreme i oni stariji.

Za jednim stolom tri drugarice ispijaju kafu – Jelena Stamenković, koja je završila Strukovnu medicinsku školu, Milena Radosavljević, medicinska sestra i Maja Janković, medicinska sestra koja pet godina radi u Nemačkoj, u staračkom domu.

Pitam: Kako je, kako se živi u Surdulici? Medicinarke u glas odgovaraju: „Odlično prelepo je, eto baš upravo o tome pričamo“

„Šta konkretno?“, ubacujem se napadno u razgovor.

„Pa kada već pitate da vam kažemo. Pričamo kako da i mi odemo u Nemačku da radimo kao ova naša prijateljica Maja. Pokušavale smo ovde da nađemo posao, ali nema. Zapravo, ima, ali zapošljavanje zabranjeno. Radiš dve godine po ugovoru i toliko. Mnoge naše drugarice su otišle i ni jedna se nije pokajala“, pričaju dve devojke, dok sama Maja kaže da je sa sobom povela celu porodicu ali da nigde nije lepo kao u Surdulici.

„Ovde si svoj na svome, a tamo…“, ne završva rečenicu, a ja ne insistiram jer sve priče ljudi koji su skoro napustili svoju domovinu liče jedna na drugu.

I naša prva sagovornica lekar, koja voli svoju Surdulicu sprema se da je napusti, doduše ne ide daleko.

„Pošto nema posao za lekare opšte prkase, odlučila sam se da se vratim u Niš i da obavim volontersku specijalizaciju – pedagogiju“, objašnjava, a i njena prijateljica za stolom, diplomirani ekonomista, takođe planira odlazak zbog nedostatka posla u rodnom gradu. Merka Beograd.

„Nažalost, ovde nema posla za diplomirane ekonomiste“, veli.

Nešto kasnije razgovaram sa šarenolikom grupom muškaraca, po godinama.

Mladen je tek završio arhitekturu i ne gubi nadu da će naći posao u Surdulici.

„Znate šta, ako nema posla u opštinskoj ili državnoj službi ili u privatnoj firmi, otvoriću sa starijim i iskusnijim kolegom projektantsku kuću. Pa oni u Beogradu nisu pametniji od nas. Ako trebamo da se šemimo, šemićemo se“, ozbiljan je dok priča ovaj bivši beogradski student.

Ostali iz grupe već rade, neko u opštini, drugi u privatnim firmama, treći u svojim radnjama…

„I da ne radim, nikada ne bih ovo moje veliko selo napustio. Ovde su pokopani moji pra, pra preci ovde su mi se rodila deca, ovde i ja planiram da jednoga dana sklopim oči“, priča lokal patriota.

Subota je neradan dan, sunce prži, pa se u kafićima najviše piju osvežavajući napici, a tamo malo dalje na kraju pešačke staze sveže voće i povrće, na pokrivenoj mini pijaci.

Srećemo i Novicu Tončeva. Sa arhitekticom Mirjanom obilazili su zgrade, birali boje za fasade. Tončev je socijalista i u politiku je ušao kada je već iza sebe imao više od decenije u privatnom biznisu. Za sebe kaže da je moderni socijalista jer na delu pokazuje i socijalnu brigu o zaposlenima u porodičnoj fabrici. Iako poduže nije predsednik opštine već predsednik Skupštine opštine, on je i dalje ovde neprikosnoveni lider.

I njega pitamo kako se živi u Surdulici, očekujući samo reči hvale, pa političar je, mislim dok pitam.

„Činimo sve da se živi bolje i bolje. Ne znam koliko nam uspeva. Sve što smo uradili, sami  smo postigli jer nama retko stigne pomoć sa strane. Istina je da imamo mnogo toga čime možemo da se pohvalimo, ali sve to pada u vodu pred činjenicom da nam mladi odlaze. Ono, odlaze sa celog juga i iz cele Srbije, ali meni muka što odaze iz Surdulice“, počinje jadikovku umesto da se hvali.

Smatra da je „najveća glupost“ to što je u Srbiji zabranjeno zapošljavanje novih ljudi, zbog čega su najviše hendikepirani mladi.

„Pa mi ćemo za koju godinu biti zemlja staraca, mislim i na Surdulicu, kojoj su dodatni problem napravile „Đerdap usluge“.

Ta firma, kaže, zaposlila je 300 radnika, „odnosno neradnika“.

„Samo sede i ništa ne rade i primaju neki minimalac. Čak su tri radnika zadužena da zalivaju 7 žardinjera. Pa kada to drugi mladi vide, onda neće da rade u manjim trgovinama ili kafićima za 40.000 dinara, već se nadaju da će i oni tamo dobiti posao i lenčariti. Ne samo da se na taj način pruža loš primer mladima, već su nam njihovi minimalci smanjili prosečnu neto zaradu“, jada se Tončev dok na brzinu odlazi jer „posao čeka“.

Nešto kasnije ispred Kosturnice razgovaramo sa četvoro ljudi, majka i otac, sin i snaha, svi fakultetski obrazovani.

„Kada smo mi završili fakultete posao nas je već čekao, za našu decu nema mesta, no oni su kreativni pa su započeli svoj biznis, i hvala bogu, imaju sada devetoro radnika i za početak njima ostane dobra fakultetska plata kada isplate radnike i plate poreze“, priča majka, koja je jedina bila voljna za razgovor na temu – kako se živi u Surdulici.

Samo dvadestak kilometara iznad Surdulice je čuveno Vlasinsko jezero, kojim ova opština gazduje, a koja više ulaže nego što prihoduje od turizma. Ipak, jezero je surduličko more.

„Danas smo prvi put na bazenu, a ako temperatura i dalje raste već sledećeg vikenda smo na jezeru. Tamo roditelji našeg druga imaju vikendicu, pa celu sezonu provedemo gore“, pričaju dvoje studenata u kafiću iznad bazena, gde se kafa plaća od 60 do 100 dnara.

I koliko god pokušavamo da uslikamo panoramu Surdulice dok se krivudavim asfaltom penjemo prema jezeru, ne polazi nam za rukom od guste borove šume i od breza, drveća kojim je uglavnom natkriljena ova mala varoš na jugu Srbije sa jednim od najlepših trgova u svom centru.