Retko pričam i još ređe pišem o njoj. Do dana današnjeg još nikome nisam ispričao jedan događaj koji se dogodio u dva navrata, novembra 1991. i početkom maja 1992. pa će ovo biti prvi put. Ako nekome nekada moram da ispričam, sve mislim, neka to bude odmah i sada.

Za salmonelu sam čuo tek kada su mi rekli da je moj tek rođeni sin zaradio u porodilištu. Nisam ga čestito ni uhvatio u ruke a već sam svaki dan sa strahom gledao u vagu, plašeći se Njenog prisustva u sobi i telu moga sina. Oni koji su ovo prošli znaju da prvih meseci ne možete da dođete do svog deteta od mnogobrojne ženske rodbine – babe, tetke, ujne, sestre, strine…- tako da sam u Vukovu sobu uspeo da uđem tek kada mi je doktorka rekla da mu spasa nema, da ga šalje iste večeri kolima Hitne pomoći na Institut za majku i dete na Novom Beogradu…

Niko mu nije davao šanse da preživi. Kada sam ušao u sobicu u kojoj je ležao, u jednom uglu sam video prozirnu Damu u Belom. “ Ista je kao u “Sav taj džez“, pade mi na pamet. Zagledah je. Nije mi se dopala. Taj samosvesni osmeh pun nadmoći, način na koji se našla pred nama – samo Bog zna kako – govorili su dovoljno.

Iščekivala je zaprepašćenje, pad na kolena… Nekako mi se nije dalo. Seo sam na ivicu kreveta, zagledao od bolesti iznemoćalih jedva tri kilograma, meni svakako najdražih, stavio sam kažiprst i sa suzom u oku (odakle ona tu?) glasno rekao gledajući u Belu Damu:

– Ajde da se ne zezamo… Ako ćeš da živiš, ako si Vuk uhvati mi palac. Ako to uradiš, bićeš moj. Ako nisi Vuk i ne boriš se, bićeš njen – i pokazao na Damu u Belom.

Ne znam je li ko merio vreme, kažiprst mi nije drhtao dok se srce steglo. Pogledah je: smeška se, spremna je da ga preuzme. Preneo sam pogled na Vuka i video kako se desna ručica spoooooooooooooro pridiže sa jastuka na koji je bila položena i nakon nekoliko sekundi (desetak?) hvata me za kažiprst poslednjom snagom, reklo bi se.

Poljubio sam prstić debljine odebljale gliste i slavodobitno pogledao u pravcu Bele Dame. Nigde je nije bilo. Tren kasnije utrčale su medicinske sestre, spremne za polazak u snežnu noć. Bio sam miran. Znao sam da smo pobedili “ na razliku. Ali pobedi se u zube ne gleda

Belu Damu sam sreo ponovo 1.maja 1992. Kao što sam pola godine ranije prvi put čuo za salmonelu, tako sam zahvaljujući trudu nekoliko hirurga od kojih treba izdvojiti dr Jelenkovića, sada već pokojnog , na svojoj koži spoznao postojanje tuberkuloze trbušne maramice (to je ono što dobijete kada popijete mleko zaražene krave :)). Rasporen kao Murat, u šok sobi, između znoja, drhtavice i vrućine, “med’ javom i med’ snom“, u trenutku potpune svesnosti video sam Belu Damu.

– Došla si po mene ? – pomislio sam i čuo je:

– Jedan od vas je moj. Ti si preostao. Čista matematika.

– Džaba si dolazila…- tvrdoglavi Ovan se nije dao.

– Videćemo, ne žurim se.

Kako je lepa! Taman sam počeo da je bolje zagleđujem a temperatura da raste kada je u šok sobu ušao Mića, čistač, jedini koji je te noći (31.april na 1.maj) radio. Prišao mi je, pogledao me i razdrao se bolničaru:

– Ivane, daj peškir i rakiju, brzo, ovaj izgore! Brzo!

Raskopčavao me je i pričao:

– Ne brini se, sinko, nema umiranje! Ne smeš, ne dam! Ne danas! Gle’ me ovamo, pričaj!

Usledilo je polivanje rakijom, trljanje, šamaranje, pričao sam jasnije nego ranije ali mi je Mića smetao da vidim Belu Damu. Kada sam pogledao mesto gde je sedela, nije je više bilo. Nikada je više nisam video a nadam se da neću skoro…

Nije svaka lepota za čoveka.