Buđenje, brzo spremanje, vožnja do Beograda i aerodrom. Sva sreća Tesla je napravio dobar parking koji nam je uštedeo bar dve hiljade dinara. Taman toliko košta parkiranje na sedam dana. Manje razmišljanja oko toga gde ga ostaviti. Oko aerodroma radovi. Francuzi su baš prionuli da ga srede.

Gate (kapija, ili izlaz iz aerodromske zgrade/ulaz u avion), oduzima nam, sa boarding pass-om, bar dva sata. Sin javlja da će sleteti iz Indije negde oko 15 minuta pre nas. Ali avaj, Fly Dubai kao da nije znao da mi polećemo iz Beograda, pa kasnimo u polasku dvadeset pet minuta.

Svejedno, ionako sam planirao da prespavam let. Neko vreme sam se mučio, gledao u ekran ispred sebe koji je pokazivao -50C, pratio let negde do iznad Teherana, a onda me uhvatio san. Taman sam se probudio kad smo stigli do iznad Kuvajta. I odatle do Dubaija, iščekivanje na dugo očekivani susret sa sinom.

Kao i svi roditelji čija su deca po inostranstvu, viđamo se jednom godišnje, ili ređe i povremeno se čujemo preko Vibera, Botima, ili WhatsApp-a. U međuvremenu pravim nekoliko snimaka iz aviona, pre nego što kapetan zamoli da isključimo telefone i uđemo u Fly mode.

Od aviona do aerodromske zgrade trebalo nam je jedno 15 minuta busom koji prevozi putnike. Ipak nije Fly Dubai Etihad, pa nema direktan gate za iskrcavanje. U svakom slučaju, i ovo je jedno dobro iskustvo.

Dan prvi

Ulaz u aerodromsku zgradu budućnosti prolazak carine, policije, praćenje znakova izlaz i tu negde oko izlaza čujem poznati glas:Tata!. Da to je Marko. Zagrljaj od pola minuta. Gledam ga, zdrav je, veseo, bio je u žiriju na konvenciji u Indiji, prepun utisaka i milo mi da ga gledam, gledam i gledam. Moj borac, avanturista, svetski putnik, svetski tattoo umetnik koji je pokupio preko 30 svetskih prvih nagrada od Nemačke, preko Švajcarske, Mađarske, Kine, Nepala, Indije. Više i nije u konkurenciji. Sad je u Žiriju.

Krećemo do hotela, kaže ima u studiju neke goste iz nekih kineskih ministarstava, pa se smeštamo u Time Oak.

Time Oak i deveti sprat, fantastičan pogled na Dubai koji je iznikao iz peska. Dubai koji je izgrađen u poslednjih trideset godina i koji se gradi i tek će se graditi. Ima dovoljno peščanih polja okolo koja treba popuniti, oplemeniti zelenilom, naseliti i uvesti u biznis. Vremenska razlika od tri sata, pa je po mraku utisak kao da si u Las Vegasu pa puta deset.

Inače Dubai po nekim podacima ima oko 3,5 miliona stanovnika, ali nezvanično svakodnevno je u gradu bar duplo više ljudi. Turisti hrle sa svih strana. Kada sam prvi put bio ovde, shvatio sam da je to jedan kosmopolitski grad. Tu je mešavina ljudi sa svih strana. Arapi kao domaći, Kinezi, Filipinci, Indijci, Pakistanci, Egipćani, Evropljani svih zemalja, pa i Srbi, ljudi svih veroispovesti.

Umor nas je savladao, ali ni do dva po njihovom vremenu nisam mogao da uhvatim san. Marko je naravno otišao do vile koju je iznajmio i u kojoj ima apartman.

Dan drugi

Uzimamo taksi i krećemo do vile. Juga i ja. Dogovor je da nam daju jedan auto koji ćemo koristiti narednih sedam dana. Chalenger od 6000 cm2. Čudovište. Usput kranovi, više nego u celoj Srbiji. Zgrade kao hiljadu Beograda na vodi. Stižemo. U studiu srećemo Markovu devojku koju sad prvi put upoznajem i Juna, njegovu suprugu i bebu, zatim Bena i neku umetnicu iz Rusije i dve Indonežanke. Jun je Markov prijatelj, jedan od gostiju iz Dubaija koje sam ranije ugostio u Leskovcu.

Plan za danas: obići nekoliko potencijalnih stanova, posetiti  muzej budućnosti i ako je moguće gledati Đokovića protiv Medvedeva.

Muzej budućnosti, zgrada kad se gleda iz daljine i nije nešto velika, ali kad se priđe čovek se iznenadi. U holu gužva, pokušavamo da dođemo do ulaznica, ali razočaranje. Karte su raspordate dvadeset dana unapred. Ipak, i ono što smo videli u holu je više nego impresivno. Svemirski lift, Robot koji trčkara i skakuće okolo, kit koj leti pomoću peraja kao da pliva kroz vazduh. Pa nema veze. Pokušali smo, posetili i idemo dalje.

Dubai Duty Free Tenis Centre, vožnja do tamo je ubitačna. Gužva kakva se ne viđa. Udaljen oko 33 km od mesta odakle krećemo ka njemu, ali putovanje traje preko sat vremena. Jurimo trideset na sat. I pored sedam putnih traka vozila mile. Oko tenis centra, parking je misaona imenica. Neki Pakistanci nam mašu, kažu “Do you need parking” (da li vam treba parking), potvrđujem, plaćamo 300 dirhama, oko 9 eura, probijamo se ka terenima, nadajući se da ćemo nekako bar ovde naći ulaznice. Na jednom od ulaza vidimo masu koja nosi napitke, pivo, grickalice i pridružujemo im se. Ispada da su to gledaoci koji su izašli sa tribina da kupe osveženje i sa njima ulazimo na stadion, a da nas niko ništa nije ni pitao. Tribine prepune i jedva nalazimo mesta. Odgledali smo ceo meč do kraja, ali na našu žalost Nole je izgubio.

Neki Rusi, koji su videli da smo mahali srpskim zastavama nam prilaze i tapšaju nas po ramenima. Kažu, nema veze, to je samo sport, Srbi i Rusi braća. Meni bilo svejedno, ali je Juga samo psovao od nervoze zbog izgubljenog meča. Odlazimo do parkinga, ali kako se sad uključiti u saobraćaj. Opet milimo nekih par kilometara, a onda se put konačno otvorio. Time Oak i spavanje do sutra.

Dan treći

Juga me budi. Zapeo da idemo do Palma ostrva Jumeira Atlantis hotela što pre. Ja dok ne popijem kafu I to dve, nisam nizašta. On se nervira, gunđa, ja pokušavam da ga iskuliram, jer sam još bunovan. Pretražujem navigaciju, gledam koji je najbolji put do tamo, on gunđa i dalje. Mislim se, samo ti zanovetaj, ja dok ne budem siguran kako stižemo do tamo, ne idem. Konačno sam našao najbolju rutu, oblačim se i krećemo.

Problem, nismo obratili pažnju, ali dok smo putovali na turnir i vraćali se rezervoar se ispraznio. Na ulasku u Palma ostrvo pali se lampica za gorivo i shvatam da možemo da nadrljamo. Sva sreća pa nije bilo nigde parkinga, te smo prinuđeni da se vratimo. Iz auta smo razgledali i Hotel Atlantis u kome je noćenje i do 20.000 eura, i u kome je poslednje trenutke života proveo Michael Jackson, i Palma ostrvo.

Isključujem klimu, molim boga da ne stanemo usput, jer čudovište troši 15L na 100km i polako u kabini postaje sve toplije i toplije. Konačno srećni ugledamo pumpu i pada kamen sa srca. Dobro je. Cena goriva izađe oko devedest dinara u našim parama i punimo rezervoar.

Inače, Dubai i nije i jeste skup. Zavisi od toga kako neko hoće da živi. Cene u prodavniciam su slične našim, gorivo jeftinije, cigarete tu negde, ali je stanarina skupa. Cene stanova su inače jeftinije nego u Beogradu. Ogromna je tražnja, ali je i ponuda ogromna. Restorani dosta skuplji nego u Srbiji. Noćni život ludilo.

Odlazimo do vile gde je Marko i krećemo da obilazimo stanove. Nakon toga Marko predlaže da nas odvede do nekog lepog mesta. Odlazimo po njegovu devojku i kroz nenormalnu gužvu u saobraćaju dolazimo do lepog mesta, koje je ustvari Beach Bar “Barasti”, za koji je ulaznica oko 25 eura po osobi. Za tih 25 eura dobiješ i tri pića plus. Ostajemo tu do uveče, vozimo Marka i Benz do vile i tamo upoznajemo još jednog Leskovčanina, Milana. Trener, momak završio DIF i otišao takođe iz Srbije. Priča kako mu nije toliko do para, koliko do ambijenta u kojem živi.

Posle nekih burgera, dobijamo neke tajlandske poslastice i krećemo malo umorni nazad u hotel. Parkiram čudovište u garažu i pravac da ovo napišem…

Nastaviće se…