Gledam malopre snimak jedne divne petogodišnjakinje koja je slepa od rođenja kako prisustvuje dečjem rođendanu svoje najbolje drugarice, i, iako ne može baš u svim igrama da učestvuje, raduje se, peva sa njima, tapše ručicama…

Srećna je jer je deo sveta.

I evo me, naplakujem. Dirljivo je.

U zadnje vreme sam baš često na ivici suza, bilo da su potekle od sreće ili od tuge. Izašao mi baš juče na zidu snimak nekog malog Palestinca, isto uzrasta oko pet godina, nakon nekog napada. Nije mnogo povređen, ali je očigledno istraumiran. Sav se trese i deluje unezvereno. A meni suze grunuše na oči.

Čudne su ove moje, zrele suze. Samo se najave i vrate se nazad u svoje jazbine.

Isplakala sam mnogo suza u životu. Često sam se osećala kao da se utapam u njima, kao Alisa kad pojede onaj kolačić i smanji se, pa počne da pluta beskrajnim morem od sopstvenih suza koje je isplakala dok je bila ogromna. I kao i ona, mislila sam kako bih volela da nisam toliko plakala. Ali to su bile pomalo sebične suze ranjenog deteta. Dolazile su i prolazile kao godišnja doba.

Ove nove suze su drugačije. Nastale su u trenutku kad sam uspela da izađem malo iz sebe i jasnije vidim ljude oko sebe. Suze iskrenog saosećanja. I ne samo prema deci, iako tu jesam najosetljivija jer imam dete vrtićkog uzrasta.

Zasuzim ja i na velike tragedije i na male sreće. Na bol zbog gubitka i na lepotu ljubavi. Na sve što je ljudsko. Zasuzim, a onda, kad se suze vrate u oči, pustim ih da kliznu kroz moje telo i usade se u svaku ćeliju. Tada jasno osećam da sam deo sveta i da je svet deo mene.

Čudesna simbioza koja oplemenjuje. I premda se ne možemo svesno povezati sa svakom jedinkom koja taj svet sačinjava, u svakom koga sretnemo možemo prepoznati neki deo sebe. I to je prelepo.