Kad god tridesetdvogodišnja Mirjana Mitić, svrati u prostorije Međuopštinske organizacije gluvih i nagluvih lica Pčinjskog okruga  u Vranju, njeni članovi je dočekaju sa toplim osmehom. Odmah je pozdrave na znakovnom jeziku.I ona im uvek otpozdravi na isti način.A onda krene prava priča, šala i smeh.I svi uživaju u tome. Mirjana pogotovo, otkako je naučila znakovni jezik i ušla u njihov svet.

Život tih ljudi je od malena privlačio i zato je oduvek želela da nauči njihov jezik. A kada su joj oni ponudili svoju pomoć, ona je oberučke prihvatila želeći da što pre nauči da komunicira sa njima.

“To je bio dugotrajan, i za mene, na momente mukotrpan proces.Najpre sam morala da steknem njihovo poverenja, a kada se to dogodilo i učenje je išlo lako. Strpljivo su mi pokazivali značenje svakog znaka.A kad bi negde zapelo, na papiru bi mi napisali gde grešim i šta treba da ispravim. Tako sam uz njihovu pomoć savladala osnovu znakovnog jezika”, priča Mirjana.

Ona se, međutim, nije zadovoljila postojećim znanjem. Želela je više i zato je otišla na kurs za izučavanje znakovnog jezika u Bečićima. Tamo je naišla na doba prijem. Iznenadila je sve postojećim znanjem znakovnog jezika iako nije dolazila iz porodice gde se služe ovim jezikom. Tek tada je shvatila koliko dobre učitelje je imala u svom gradu i na tome im je bila neizmerno zahvalna. Da bi bila još bolja ona je i posle časova sama vežbala znakovni jezik pored kompjutera. Učila se i stpljenju i to joj je pomoglo da brže savlada postojeće lekcije.

“Tu sam shvatila da i znakovni jezik mora stalno da se uči i nadograđuje. Ovo pogotovo, što se jedna reč prilikom prevođenja može označiti sa više znakova. Svaka nova reč koja se upotrebljava u glasovnom govoru znači da u znakovnom jeziku mora da se naučiti znak više, ako želite njime da dobro baratate. Kada to znate onda bez problema možete da komunicirate sa gluvim i nagluvim licima. A ako u toj komunikaciji, nečujućim osobama uspete da kroz pokazane znakove prenesete i emociju izgovorene reči, to znači da ste savladali njihov jezik”, kaže Mirjana.

Postojeće znanje znakovnog jezika testirala je i na kursu u Vrnjačkoj Banji gde se kvalifikovala za prevodioca. To, prema njenim rečima, nije bilo nimalo lako, a ni jednostavno jer  je svako dana morala da prevodi od petanest do dvadeset minuta vesti vežbajući na taj način brzinu i preciznost u pokazivanju znakova.

“Kod takvih vežbi uvek postoji mogućnost da pogrešite. I to je bila velika strepnja za mene jer u takvim slučajevima nemate mogućnost da se pripremite za postojeću temu koju prevodite što je, inače, veoma važno. Brzo sam se navikla na novu situaciju tako da na polaganju završnog ispita, koji se sastojao u prevođenju razgovora dve nečujuće osobe, nisam imala problema, ističe Mirjana.

Od tog trenutka, ova mlada devojka, je praktično postala član Međuopštinske organizacije gluvih i nagluvih lica Pčinjskog okruga u Vranju. Prihvatili su je kao svoju i imaju puno poverenja u nju. To pogotovo dolazi do izražaja kada članovi ove organizacije odu na “Fantom fest” da se predstave sa nekom pozorišnom predstavom.

“Pred izvođenje uvek ima malo treme kod naših glumaca. Nekima se desi da zaborave šta u sledećoj sceni trebada odglume i onda me krajičkom oka traže iza kulisa signalizirajući mi, na taj način, da im je neophodna pomoć. Tada im na znakovnom jeziku odglumim šta sledeće treba da urade na sceni i predstava se onda nastavi bez problema, kaže Mirjana.

Posle ovakvih dogodovština Mirjana se, zadovoljna i srećna, vrati svom redovnom poslu u Centru za korekciju sluha, gde radi kao savetnik za sluh.