Oblaci koji su prekrili nebo, upili su svu svetlost zvezda i Meseca. Noć je bila tamna i hladna. Lelujavo sam išao ulicom, sa rukama u džepovima, dok mi je nakon svakog izdaha izbijala para. Počeo sam osećati kapi kiše na glavi, bivao sam sve mokriji i mokriji. Nisam brinuo, bližio sam se kući.

Prilazio sam ogradi i bacio pogled na prozore. Roletne su bile do pola spuštene, svetla upaljena. Zvuk otvaranja kapije dao je znak ukućanima da sam stigao. U daljini su lajali psi. Gotovo u isto vreme pomerile su se zavese i ugledao sam decu kako mi mašu.

Osmehnuo sam im se, ali u sebi osetio dozu zabrinutost. Hoću li izdržati? Bio sam iscprljen toliko da sam jedva čekao da poljubim krevet. Znao sam šta me čeka gore. Dva mala bića, zatvorena u kući zbog lošeg vremena, puna neutrošene energije, tražila su “žrtvu”. Peo sam se stepenicama polako, čuo korake kako tutnje, čuo ih sve jače i jače i pre nego što sam se popeo – bum – sin i ćerkica su se stvorili ispred. Skakanje i vika nadjačavale su svaki pokušaj normalne komunikacije. Odvezujući pertle osetio sam težinu na leđima, poput konja na rodeu. Dobili bi dobre ocene sigurno, teško ih je stresti.

Probao sam da glumim strogoću – neverbalno. Generalno, kada ne pokazujem znake oduševljenja, imam taj kameni izraz lica koji bi slomio mnoge. Pogotovo oči u oči. Deca me, ipak, znaju u dušu. Nisam ih uplašio, pre će biti – pojačao ton. Bela zastava, šta sam drugo mogao? Te male okice me hipnotišu, te male okice me odvedu od svega. Prevare mi čula, iskrive stvarnost, odvedu u bajku.

Ušao sam unutra, dobijam poljubac od Bilje – konačno malo topline. Kratko je trajalo, dva para ruku me odvlače od nje, poput plena, u njihovu jazbinu. Na podu sobe hrpa iscepkanih papira, u uglu kula napravljena od desetak jastuka. Andrea prilazi onoj gomilli i baca sve u vazduh, Andrej se zaleće i upada u dvorac. Isključen sam, situacija mi izgleda normalno, reagujem samo na komande. Sva je sreća što im se bližilo vreme za spavanje. Anđeli su završili svoju predstavu – preživeo.

Jedva sam se dokopao ležaja, nije namešten. Sedam. Dolazi i Bilja, hvata me za ruku. Ne mora ništa da mi kaže – bila je na poslu, pa sa njima do malopre. Daje mi daljinski od plejera, puštam radio, ide pesma “Sometimes It Snows in April”. Vrhovi usana mi se blago podižu, mogao bih se zakunuti da sam doživeo situaciju u sobi. Naslonjeni smo jedno na drugo, spuštenih kapaka, bez snage za razgovor. Kao da sam čuo vozove u pozadini, poput putnika u metroima. Predah pre novog polaska. Sve je tako jasno. Toliko značimo jedni drugama, svi zajedno. Porodica.

Nekada je bolje, mnogo bolje. Andrea me susretne pesmicom, Andrej čeka da završim sa njom pa da vežbamo fudbal u hodniku. Verujem da Bilja i nije baš najsrećnija što joj prostoriju u kući pretvorimo u prašnjavi poligon, ali zaista tako izgleda, kao da radimo upravo ono što želi. Odvodi Andreu da nam ne smeta. Počinju razgovor o vrtiću, o drugaricama. Zatvaram vrata, lopta odskače, zidovi drhte. Kako li nas doživljavaju, kao dunstere koji nešto kucaju čekićem!? Posle sat vremena, dame nas zovu, večera postavljena. Ima i dezert. Pita od višanja prelivena šerbetom. Andrej se mršti, nije zadovoljan. Pročitan je unapred, čokoladni mafin mu je pored tanjira. Jedva se nateram da ostavim i za sutra nešto iz pleha. Lako se čovek navikne na dobro.

Bude i gorih dana, dođem nervozan. Andrea plače jer “više volimo Andreja”. Andrej, nije završio domaći, ujutru ide u školu, neće ni da piše, smeta mu galama, i Bilja je na ivici pucanja. Ne mogu da otvorim razgovor, svako vuče na svoju stranu. Povisim glas, još više pokvarim stvari. Nema čarobnog štapića, kao da se uvuče crv sumnje u svima. Lako je udariti, ili otići, bežim od toga, ali ne mogu daleko ni odmaći. Ne snalazim se baš najbolje u tim situacijama. Ispucam se, pa se vrati  “dr Džekil”. Bude kasno. Već sam svašta rekao, iako umiveno, lepo upakovano, poslato je tamo gde ne treba, poslato da rasplamsa požar. Svašta i čujem, dobijem kofu hladne vode čim se napravim pametan. Na kraju, uvek Bilja ispegla, kako li uspeva, uvek? Prvo smiri decu, kupanje, pa svako na svoju stranu, utonu u san kao da ništa nije bilo. Onda treba da sredi i velikog ljutka.

Ne budem uvek zadovoljan. Završimo nekada leđa o leđa. Završimo nekada, ali nikada ne ostanemo. Nije baš sve za novine. Sve je za ljude. A, ja sam samo običan čovek.

Prijatan dan Leskovčani, čuvajte ono što najviše vredi, ono čega ste najhomogeniji deo, ono od čega nam je narod napravljen, čuvajte porodicu. Biće uvek neke nepravde, nisu sve bitke naše, nismo svi rođeni za misije. Budite malo i sebični, dajte se onima kojima stvarno trebate. Čuvajte porodicu.