U nedelju odlučim da se prošetam pored keja na Vlasini. Bilo je dosta ljudi za jedno nedeljno popodne u Vlasotincu. Vidim došli i neki moji drugovi sa porodicama iz Niša, Beograda, Novog Sada…

 Čim prođoh branu, spazim kantu sa šetališta gurnutu prema reci. Desetak metara dalje vidim drugu, još dalje treću… Na drugoj obali Vlasine ista situacija.

Koliki treba da budeš idiot da sve kante guraš i da rasipaš đubre!?

A kad dođem kod dečjeg igrališta, sve kante oko njega su slomljene baš gde je plastika bila spojena stubom. Iz aviona se vidi da je neko namerno uradio. Neke kante su samo uspravljene uz stub, a neki leže na travi.

Kakva je to sreća kad se lomi kanta puna smeća?

Baš lepa slika za decu koja su iz većih gradova došli kod baka i deka. Bar u vandalizmu ne zaostajemo za drugima. A samo pre četiri godine smo masovno glasali da Vlasotince dobije Nivea dečje igralište.

Najgore u svemu što to nije prvi put. Bilo je pokušaja raznih udruženja da ulepšaju taj deo grada. Bile su tu nekad lepe drvene kante na drveću, ali su polomljene. Posađene su sadnice drveća, pa su pokidane…

Pre tri godine sećam se kako je bilo isečeno u komade uputstvo za igralište. Jedva sam se suzdržao da ne pišem za Jugmediu. Samo sam objavio slike na svom profilu. Kasnije je apel objavljen u biltenu Vlasina, ali očigledno uzalud. Tada me je ćerka pitala zato neko uništava naše igralište. I kako objasniti detetu od pet godina vandalizam?

I onda počnem priču kako postoje deca koju mama i tata nisu dovoljno voleli, pa onda su oni odrasli u nevaspitane ljude i tako dalje, tako dalje.

I posle se pitamo ko nam je kriv: ustaše, Šiptari, masoni… Jednostavna je istina da biće nam bolje kad budemo bolji. I koja onda vajda od pisanja? Ali,  nekad čoveku prekipi, pa počne da ispravlja krive Drine, parodon Vlasine.

“Sve su Vlasine ovog sveta krive, nikada se one neće moći sve ni potpuno ispraviti; nikada ne smemo prestati da ih ispravljamo”, rekao bi verovatno Ivo Andrić da nije odrastao pored Drine.