SVET KOJI NESTAJE: Šije i u 89. bez naočara i znanje još prenosi mlađim generacijama

Ratno siroče iz Velike Grabovnice kod Leskovca je sa 14 godina prvi put ušlo u krojačku radnju u Leskovcu i odmah postalo šegrt kako bi od skromne plate pomoglo majku, brata i sestru. Tada nije ni sanjao da će se krojačkim zanatom baviti do današnjeg dana, sa punih 88 godina života.

To je vitalan čovek kome život ni dan-danas nije iscrtao duboke bore, pa mu niko ne bi dao godine koje nosi sa uvek blagim osmehom na licu. On je Čedomir Cvetković, najskromnija osoba koju je vaš novinar upoznao u svom dugačkom novinarskom stažu.

„Neću da pričam, ne želim, ko sam ja da bi o meni pisala, ništa značjano nisam uradio“, otima se sve vreme čovek koji impresionira svakog ko sedne s njim da razgovara. Ali, eto, ne da sebe u „novinama“.

Ipak, ono malo što smo uspeli da izvučemo teškom mukom odslikava u pravom svetlu osobu o kojoj nam njegove komšije, kolege i krojačice koje je besplatno podučavao, godinama pričaju.

„Počeo sam da šegrtujem 1949. godine kod Juge Jovića koji je imao radnju u Kajmakčalanskoj ulici, a kasnije u centru grada blizu Trenkine kafane. Tu sam izučio zanat, kasnije u svojoj staroj kući sam imao svoju radnju sve dok nisam otišao u penziju“, počinje priču.

Posle penzije je prestao da radi, pravio pauzu skoro 10 godina, ali mu njegove mlade kolege i koleginice nisu dale mira. Dolazile su da ih podučava, da im ispravi greške na odelima i kompletima.

„Ja sam jedna od onih koju je Čeda podučvao. Nisam bila bez osnovnog znanja, ali teže stvari nisam znala, pa sam, čas,čas, trčala do njega i izvlačila ga iz kuće da mi pomogne. Nikada mi nije ni dinar naplatio. Uvek bi govorio da ima za sebe“, priča šnajderka Jagoda Jović koja se više ne bavi ovim poslom jer radi u jednoj ovdašnjoj fabrici.

Čedomir Cvetković je davno prestao da šije za novac, ne seća se kada je sašio poslednje odelo, ali njegova mala radnja pored porodične kuće je uvek puna.

„Jel skup majstor?“, pitam još na kapiji mladog momka koji preko ruke nosi farmerice.

„Kako skup? Pa on ne naplaćuje ništa, a meni je samo skratio farmerke“, odgovara nabusito mladić kao da sam ga uvredila pitanjem.

Ulazim i ja u radnju s kesom u rukama i s pantalonama koje treba da se stesne. Sreća, zatičem ga samog.

„Ne vidim šta ovde ima da se tesni, sad su takve pantalone u modi“, ubeđuje me, no ja ne odustajem, on prihvata.

This slideshow requires JavaScript.

„Koliko majstore da platim, unapred?“, pitam.

Polako skida naočari s malom dioptrijom koje je, prethodno mi reče, počeo da nosi pre dve godine, pa kaže: „Ajd’ idi si dom’!“.

No, ja znam zašto sam došla i od „doma“ nema ništa dok ne upoznam čuvenog Čedu.

Pristajem da platin – ništa, pitam smem li da sednem i zapalim cigaretu kako bi se malo odmorila i započinjem priču o svom nekadašnjem šnajderluku nasleđenom od majke, koga sam morala da se latim u vreme hiperinflacije. I posle toga počinjem da ga zapitkujem.

Iako je zagazio u 89.godinu, a njegova deca u unici, čula sam, spremaju slavlje za 100.rođendan, on se okreće i priseća se da sam novinar. I tu nastaje ubeđivanje odakle izlazim sa poluinformacijama.

„U tim posleratnim godinama i dugo posle toga, jer se moda tada nije menjala na šest meseci, šili smo takozvanu tešku konfekciju – kapute, odela i ženske komplete i sve po poslednjoj modi. Leskovčani i Leskovačnake su uvek voleli da budu šik“, priča.

Zimski kaputi, muška odela sa širokim reverima i sa duplim kopčanjem kao i ženski kompleti, šili su su se od štofova iz tadašnjeg „Leteksa“, a oni laganiji za proleće i jesen od štofova iz sada nestalih fabrika TIG i „Vučjanka“.

„Sve domaći, leskovački štofovi, visokog kvaliteta sa peko 70 posto vune. Loše je bilo što su se dugo nosili pa jednu mušteriju vidiš u pet godina“, smeje se dok priča polako, mereći svaku reč.

Leskovac je imao konfekciju „Đuro Salaj, kasnije „Inkol“, ali su te fabrike toliko bile spore u menjanju svojih terkova da je moda prolazila pored njih.

„Moje generacije nema više, nažalost, davno smo prestali da šijemo, a u Leskovcu koliko sam čuo, nema ni jednog šnajdera specijalizovanog za tešku konfekciju, muškog majstora, kako smo govorili“, priča Čeda koga nikako ne mogu da nateram da sedne za starom mašinom radi fotografisanja.

Ipak, Čeda nije usamljen. U njegvoj nekadašnjoj radnji stoji jedan mali sto, furuna koju zimi povremeno založi i stara šivaća mašina.

„Popravku neku uradim jer me saleću komšije, a meni dobro dođe da imam društvo, da se našalimo, da popijemo kafu i da popričamo“, veli.

Jagoda koju je Čeda naučio šnajdesrkom zanatu kaže da to jeste bila velika i veoma važna besplatna škola, ali mnogo važnije od toga bilo je nešto drugo.

„To drugo je što je on bio naš psihoterapeut. Mi bismo kod njega otišli uplakani, vratii se nasmejani. Prvo bi nam skuvao kafu, popričao o sasvim drugim stvarima, pokazao nam kako da rešimo problem koji smo sami napravili na reveru ili džepu, a posle toga nam nadugačko i naširoko punio glave znanjem. Čedina radionica za mene je do skoro bila drugi dom“, priča ova šnajderka i radnica.

Čedu sam uspela da fotografišem dok je premeravao moje pantalone koje zaista nije trebalo tesniti, kafu nisam popila jer je ne pijem iako me dva puta nudio. Sve vreme je upozoravao – nemoj da pišeš. Ipak, dok me ispraća pita: „A kada će to da bude?“.

„Ipak je prelomio“, zaključujem i kažem da ću mu odštampati i doneti tekst kada dođem po patalone. Dok zatvaram kapiju njegovog i doma njegove dece, bacam pogled prema onoj minijaturnoj radnji u dnu dvorišta. Čeda još stoji ispred i maše mi.

Svet dobrih ljudi koji nestaje.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar