U listu „Vardar“, koji je izlazio u Skoplju između dva svetska rata, objavljen je članak o običajima u Vlasotincu za vreme praznika Svetog Jovana, 7. jula 1933. godine. Autorka teksta je Zora Crnilović, sestra Hristofora Crnilovića i profesorka srpskog jezika u Višoj mešovitoj gimnaziji u Vlasotincu 1950- ih. Ona je na slikovit način dočarala kako devojke beru lekovito bilje, verujući u njegovu isceliteljsku i magijsku moć.

Svakog dana pada kiša i devojke mole Boga da ne pada bar u petak. Da li Bog u ove naše užurbane „amerikanizovane“ dane „ima vremena“ da vodi računa još i o željama sasvim mladih devojaka?

Međutim, još uoči petka, sunce zalazi čisto i svetlo iza Petrove Gore i, daleko i plavo, kupa njeno telo zlatnim prahom. Devojke su srećne! One su ugrabile da, još u njegovom prisustvu, naberu sveti-Jovančak, da ga sakupe u bogate rukoveti i odnesu svojim kućama, dok sunce tromo klizi na zapadu iza Petrove Gore.

Sada je svetlo predjutro. To se nova „zlatokosa“ i „ružoprsta“ zora rađa podjednako i srećnima i nesrećnima…

Po vinogradima se bele tulbeni, a po nerezinama šarene, raznobojne grupe žena i devojaka. One se, savijene nad cvećem i biljem, žure da preteknu sunce; da naberu svakakvog bilja i ispletu ga u vence pre nego što sunce, okupano i sveže, izađe iz Vlasinske klisure.

U Smrdanskoj dolini horizont je vrlo uzak. Na istočnoj strani je Begovo branište i samo su na južnoj planine, daleke i plave, svuda unaokolo prostiru se vinogradi. U sredini je livada, a pored nje česma sa potokom. Ne vidi se iz nje belo Vlasotince, ni plavi crkveni toranj… Ali tu, na vas gledaju sveže okopani i isprskani vinogradi i iza svake gidže smeši vam se jedno mlado lice. Imate osećaj da ste u ogromnom parku među šetačima koji su i sami radili na njegovom uređenju. To i oni znaju, zato su njihova lica tako mlada i srećna, jer samo mladost zna da se oduševi podjednako i za posao i za uživanja.

U suncu još treperi Begovo branište i još ne greje julskim žarom, noći i jutra su hladna kao u poznu jesen ili rano proleće. Rosa je bela kao slana i kvasi vam noge kao kiša.

A dole i svirači, i simidžije, i alvadžije, i žene, i devojke, i momci… Starije žene lože vatru i pored nje piju rakiju. I dok se čeka da sunce savlada rosu i da stignu sve devojke koje od jutros silaze u Smrdansku dolinu, „majači“ (mladi ljudi bez zanimanja) stoje naslonjeni na plast sena, a svirači im sviraju sentimentalne mađarske pesme.

Zatim one pristižu: devojke i šiparice. Sve nose mnogo cveća i bilja, puna i mlada naručja. Sve imaju nasmejana i preplanula lica, krupne, od posla, ogrubele ruke i sve su mlade kao ono sivo, blistavo vrbovo lišće koje zaklanja česmu…

Ali su jedne stidljive, skromne i ćutljive. To se vidi po tome kako obaraju svoje zenice, kako beru bilje i kako pažljivo čuvaju svoje vence ispletene samo od žutog  svetojovanskog cveća sa belim lukom u sredini.

Njima mladići prilaze grubo, surovo im stežu ruku iznad šake, te venac sam pada sa mišice na kojoj je stajao kao grivna od zlata.

Druge su više nego slobodne sa kratko ošišanom kosom ili „šivkom“ niz leđa, no i jedne i druge imaju nešto muško u držanju.

Njihovi venci nisu mnogobrojni, niti su marljivo opleteni, ali ih one same daju svojim vršnjacima, kojima prilaze kao drug drugu.

Zatim se svi hvataju u kolo i svi igraju ludo, sa mladošću i zanosom hvataju se za pojaseve i za ramena – i skaču po livadi sa koje se širi miris do samog neba.

Žuti venci stoje na njihovim mišicama, jer su to „zauzeti“ venci: za strinku, za snajku, za tetku… a njihove pletenice ne lepaju po zraku. Oko te bezazlene mladosti stoje žene otrovane životom, i zle, i dobacuju:

„More, crkla si je za njega, ali oće li gu on uzne? L’žeš si tike pamet!“ I tako se oko te radosti pletu intrige, laži, klevete i svađe, uništavaju se toliki srećno započeti životi…

Smeši se na mene jedna starica: „Teško, znaš li ti zašto se bere cveće d’n’ske“, pitam je. „Eto, t’koj adet, ostaja od starine. Svetome Jovanu se razbolela majka, a njega je mnogo bilo žal za njuma, pa se digaja u polje i nabra svaku travku što imalo, pa obanjaja majku u tej trave i ona se dignula, ozdravela. Adet ostaja takoj od starine“.

Mladost igra, treperi na suncu kao sočni vinogradi. Zatim se parovi izdvajaju. Oko podne svi odlaze. Razleže se i svirka i pesma kroz pitome vlasotinačke bregove.

Sad je opet sve tiho u Smrdanskoj dolini. Samo se bujne gidže radosno smeše jedna na drugu i, kao mlade devojke svoje zenice, kriju zelene perle svojih krtih grozdova u gusto lišće…

Zora Crnilović