Manastir Svetog Prohora Pčinjskog, jedna od najznačajnijih pravoslavnih svetinja na jugu Srbije, već više od devet i po vekova okuplja vernike iz svih krajeva. Tu, među zelenim obroncima planine Kozjak, vera i narodna tradicija stapaju se u jedinstveno duhovno iskustvo. Dok se jedni poklanjaju moštima svetitelja, drugi sviraju frulu, pevaju kola i dele uspomene iz mladosti, jer ovde se, kao retko gde, molitva susreće sa pesmom, tišina sa smehom, a sveto sa svakodnevnim.

Među njima je i veliki broj naših, ali i stranih turista koji prilikom prolaska kroz ovaj kraj obavezno svrate i u ovaj manastir. Neki se odluče da ostanu i na konak kada sa litica planine Kozjak bace pogled na njegove prelepe bele zidine ušuškane u gustu zelenu šumu. Ovo pogotovo kada čuju da mošti ovog cveca uzidne u zidu mirotoče.

Manastir osnovao Roman Diogen

Inače ovaj manastir je osnovao vizantijski car Roman Diogen u 11. veku iz zahvalnosti Svetom Prohoru Pčinjskom koji mu je predvideo carski tron. Trideset godina kasnije kada se proročanstvo ostvarilo caru se prepodobni Prohor javio u snu podsetivši ga je zaboravio na dato obećanje i da se postara da mu podigne makar i mali hram. Car se potom dao u potragu za moštima prepodobnog Prohora koje je posle intenzivnog traženja pronašao u jednoj pećini. Na tom mestu je podigao crkvu u slavu Svetog apostola Luke, a desno od reke Pčinje sagradio je hram posvećen prepodobnom Prohoru. U tom hramu sa desne strane oltara položene su njegove svete mošti koje su odmah počele da mirotoče.

Kad god dođe njima se uvek pokloni i Blaže Krstevski iz Krive Palanke u Severnoj Makedoniji. Kada na ovaj put krene zajedno sa kolegama iz penzionerske organizacije uvek ponese sa sobom dvojnice, kaval i frulu. Tokom puta ova tri instrumenta miruju u njegovim rukama samo kada želi da se malo odmori, a to traje veoma kratko jer se među putnicima uvek nađe neko ko poželi da mu na nekom od ova tri instrumenata odsvira neko od zaboravljenih narodnih kola ili pesama. On to rado čini jer ih u svom repertoaru ima mnogo. Kada pređe granicu ovaj muzičar amater dvojnice i kaval zadene za pojas, a iz torbice izvadi frulu na njoj krene da svira srpske narodne pesme i kola. Umilni zvuci ovog instrumenta razgale sve posetioce manastira i kada nastavi sa sviranjem u blizini njegove porte. Tada ovog neobičnog svirača sa svih strana opkole radoznali ljudi koji izbliza žele da osmotre instrumente koje drži za pojasom, ali i da odslušaju muzičke numere koje je započeo na fruli.

This slideshow requires JavaScript.

Sa nekima od njih se sit ispriča i čak im odsvira deo numere koju će izvesti u pratnji folklornog ansambla iz svog grada na predstojećem takmičenju folkloraša u Sloveniji.

Peške i do isposnice

Ovaj manastir kad god ima priliku sa svojom porodicom uvek pohodi i Voja Stajić iz Novog Sela u trgoviškoj opštini. Čim kroči na ovu svetu manastirsku zemlju u njemu se javi neopisiv osećaj spokoja. Otuda on u svakom dolasku posebno uživa jer ima priliku da se na tom mestu sretne i sa drugovima iz mlađih dana.

“Ovde sam sreo mog druga Miću koga ne znam kada sam video poslednji put. Bratksi smo se zagrlili, a potom i slikali za uspomenu.”, priča oduševljeno Voja.

I njegovog rođaka Tihomira Tasića takođe vežu lepe uspomene za ovu veliku pravolsavnu svetinju. On ističe da je kao mladić zajedno sa svojim meštanima iz svog rodnog Barbca peške dolazio u nju na velike praznike.

“Iz sela ka manastiru obično bismo krenuli u četiri ujutro i to stazom koja je sve vreme išla pored reke Pčinje. Sa sobom smo obavezno nosili hranu koju bi u slast pojeli čim bi stigli u portu manastira”, priča Tihomir.

Iako su imali dovoljno hrane niko od njih nije mogao da odoli mekicama koje su tada mogle da se kupe na improvizovanim tezgama. Toliko su bile mirisne i lepe da on njihov ukus oseti u ustima kad god priča o njima.

Nekada

“Na tim velikim praznicima toliko je bilo naroda da nismo mogli da se međusobno mioiđemo. Ni jedan veliki sabor nije prošao bez trubača. Narod je igrao, veselio i sladio svilenim bombonama, alvom, zagoretkama”, priseća se Tihomir ističući da su prema kući kretali rano kako ih noć ne bi zatekla na putu.

Njegova supruga Miroslavka pak dodaje da je u ovaj manastir počela da dolazi sama tek kada se udala. U to vreme, prema njenim rečima, roditelji su pod posebnim režimom držali svoju žensku decu ne dozvoljavajući im da se sama kreću na tako velikim skupovima i dođu u kontakt sa suprotnim polom bez njihovog znanja.

Niko od njih iz ovog manastira ne ode pre nego što obiđe i isposinicu Svetog Prohora Pčinjskog koja se nalazi na tri kilometra od ove velike pravoslavne svetinje. Iako do nje mogu automobilom, kad god mogu oni se tamo zapute peške govoreći da ako je veliki svetac svojevremeno mogao da boravi u toj divljini i hrani se jednom u tri dana, mogu i oni da prevale toliki put do isposnice.