Ova školska godina je specifična po mnogo čemu, pa i proslavi Dana Svetog Save. Posle 30 godina školska slava je zbog korone prošla bez Himne Svetom Savi. Zbog širenja virusa školski horovi ne mogu da vežbaju, kao ni dramske sekcije. To me je navelo da razmislim kako su protekle tri decenije od Savinog povratka u srpske škole.

Kroz iskustvo sopstvenog školovanja mogu pratiti razvoj školske slave. Mi smo generacija koja je kod učitelja pevala „Druže Tito, mi ti se kunemo“, a kod nastavnika „Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi“. Tu tranziciju od komunizma do nacionalizma doživeo sam kao zamenu mlečnih zuba, malo krvavo, ali ništa traumatično. Bio sam među malobrojnim dečacima koji su pevali u horu osnovne škole. Pamtim proslave koje su počinjale Himnom Svetom Savi, a trajale su satima. Prvo smo pevali u sali bioskopa za građane, a posle u školi. Ni sad mi nije jasno zašto dvaput, verovatno što smo imali ambicioznog direktora. To su bile dve priredbe u jednom danu, a hor je sve vreme bio na sceni. Zato su moje drugarice padale u nesvest posle 4 sata stajanja. Prva bi pala još u bioskopskoj  sali, druga u školi, ali program se ne bi prekidao. Tek kad padne treća, neko bi iz publike rekao da puste decu.

U srednjoj školi i na fakultetu za Savindan nisam imao nikakve obaveze. Kad sam postao profesor srpskog jezika, onda sam mučio muku šta da spremim za školsku slavu. Sveti Sava je jedan i za godinu dana se ništa ne promeni, a priredba mora da bude  uvek drugačija. U početku sam koristio tuđe tekstove, a kasnije sam i sam počeo da pišem.

Posebno pamtim dve proslave u osnovnoj školi u Donjoj Lopušnji. To nije bila školska slava nego opštenarodno veselje. Dvadesetak učenika i desetak nastavnika su bili tek petina od onih koji slave. Svaki roditelj je imao pravo da dovede koga hoće, ako plati mesto. Tako su to bile proslave koje su počinjale pre podne, a završavale se posle ponoći. To je bio jedini dan u godini kad celo selo slavi. Meni je rečeno da program bude oko 20 minuta, kako ne bismo smorili selo, i svi učenici mora da učestvuju u programu. Realno muzika uživo je bila ono najvažnije, što mi niko nije rekao, ali to se podrazumevalo. Oni koji odlučuju o spajanju škola, treba o tome da misle, da selo živi, dok živi škola. Anegdote sa predstava su posebna priča i tema za sebe, od učeničkih lapsusa do ispadanja na sceni delova garderobe, raznih rekvizita uključujući i Savinu bradu. Nikada neću zaboraviti kako sam ubeđivao najbolju učenicu da glumi Savinu majku, kojoj je bilo glupo pošto je u realnom životu bila „Savina“ devojka.

Sada mi sve to nedostaje, osim političara u školi. Mnogi od njih se tek tad sete obrazovanja. Najbolji su oni koji pričaju o važnosti škole za napredovanje u društvu. To ti priča onaj što je nekad ponavljao u drugom razredu škole učenika u privredi, a sada je ugledni akademski građanin. Prosvetitelj naših skorojevića nije Sveti Sava nego Mića Megatrend.

I tako prolazi Savindan dok razredne starešine pričaju polovini odeljenja o značaju prvog srpskog prosvetitelja. Tek razmenjeni virtuelni sadržaji, likovni i literarni radovi u holu podsećaju da je školska slava. Verovatno bi se i Sveti Sava prekrstio kad bi video u kakvoj smo situaciji.