Biljanu Gorunović zatekli smo u rodnoj kući njenog oca Momčila u Vlasotincu. Čuvena pijanitskinja svakog leta provede dva meseca u varoši na Vlasini sa suprugom i sinovima, ali, nažalost, po prvi put bez oca koji je preminuo ovog proleća. Sa ovom umetnicom koja svoj grad nosi u srcu, smo razgovarali o poreklu, zatim o muzici po kojoj je prepoznatljiva širom sveta, kao i o životu u Beogradu, Moskvi…

Gorunovići su stara građanska vlasotinačka familija koja je iznedrila dosta uspešnih ljudi, ali mi smo se fokusirali pre svega na Biljaninog dedu Sretka, predratnog privednika, i oca Momčila, profesora Farmaceutskog fakulteta u Beogradu.

„Deda Sretko bio je prvi sekretar-blagajnik Vinarsko-vinogradarske zadruge i član Uprave Zanatlijskog fonda u Vlasotincu. On je sa suprugom Radulkom imao četvoro dece: sina Vitomira nastradalog u ratu, ćerku Dobrilu koja je preminula u 18. godini, ćerku Mirjanu udatu u Leskovcu i sina Momčila. Moj tata Momčilo (1932) završio je osnovnu školu u Vlasotincu, potom gimnaziju u Leskovcu i Farmacutski fakultet u Beogradu. Kao jedan od najboljih studenata, izabran je za asistenta za predmet farmakognozija. Mom dedi i baki je bilo teško da im jedini sin ostane u Beogradu, ali ipak su ga podržali u toj nameri. Tata je na matičnom fakultetu magistrirao, pa doktorirao kod čuvenog profesora Jovana Tucakova. Kasnije će po drugi put doktorirati u Lionu u Francuskoj, gde mu je ponuđeno mesto profesora, ali on je odbio i vraća se u Srbiju iz čisto rodoljubivih razloga. Tata je celog života bio naučnik, a posebno je proučavao lekovito bilje, njegov udžbenik Farmakognozija i danas koriste na fakultetu“, ispričala je Biljana kratku istoriju porodice.

Biljana Gorunović rođena je u Beogradu, ali je svaki raspust zimi i leti provodila u Vlasotincu kod babe i dede. Obično bi dolazila sa roditeljima i starijim bratom Srđanom.

“Malo je poznato da je u Vlasotincu postojala privatna škola klavira”

„Mnoge događaje sam zaboravila, ali pamtim emocije, zaista sam bila srećna kao dete u Vlasotincu. Pamtim igranje po celi dan u prostranom dvorištu, gde su dolazila deca iz komšiluka. Pamtim pravljenje zimnice, stajanje uz bakin kazan, onda kako hranim bakine koke ili odlazim u vinograd. Najviše pamtim kupanje u Vlasini kod jaza sa mamom, tatom i bratom. Primila sam se za ovo tlo kao biljka, jer to se jednostavno desi ili ne desi. Tu ljubav sam prenela na supruga i sinove, tako da i oni vole da provedu ovde leto. Čini mi se da živim za ova dva meseca kad jednostavno napunim baterije. Ne mogu da zamislim da celu godinu provedem bez Vlasotinca. I što sam starija ta želja mi je sve jača, pogotovu otkako sam izgubila tatu“, objasnila je svoju vezanost za zavičaj predaka.

Gorunovićeva je stekla osnovno i srednje obrazovanje u Muzičkoj školi Mokranjac u Beogradu, a kao najbolji diplomac 1984. godine dobija nagradu iz fonda Smiljka Uzelac. Posle najviših priznanja u Jugoslaviji odlazi u Moskvu, gde će se usavršavati 11 godina. Dobila je više međunarodnih diploma, npr. u Barseloni 1991. i u Getingenu u Nemačkoj 1993. godine.

„Verovatno sam od tate nasledila talenat za muziku, jer malo je poznato da je u njegovo vreme u Vlasotincu postojala privatna škola klavira, koju je on pohađao tri godine. U Beogradu je tata redovno odlazio u Narodno pozorište na operske predstave, pa sam i ja počela uz njega. Moj stric je kao učitelj svirao violinu, a moj stariji brat je školovani violinista. Ja sam posle završene osnovne i srednje škole u Beogradu sa 16 godina otišla u Moskvu. Boravak u Rusiji je doneo rano osamostaljivanje, što je podrazumevalo navikavanje na izuzetno jake zime, ali i život u internatu sa ljudima iz različitih delova sveta. Tamo sam ponovo završila srednju školu na Učilištu pri Konzervatorijumu Čajkovski, u klasi profesorke Larise Mohelj. Način rada kod nas i u tadašnjem Sovjetskom savezu se mnogo razlikovao. Kasnije sam redovne i postdiplomske studije završila na Državnom konzervatorijumu Čajkovski u klasi profesora Gleba Akseljroda. Bilo mi je ponuđeno mesto asistenta, ali ja sam postupila isto kao moj otac i vratila se u Srbiju. Uprkos toj privilegiji ,život u Moskvi početkom 90-ih bio je izuzetno skup, mada bi mi otac pomogao da ostanem, nisam htela da ostanem. Nikad se nisam pokajala zbog svoje odluke. Srce mi još krvari za Rusijom, ali mora da se zatvori jedan period da bi se otvorio drugi. Ostale su lepe uspomene iz omiljenih delova Moskve, zatim izuzetna prijateljstva poput druženja sa potomcima Tolstoja, kao i sećanja na umetnički život i profesionalna saznanja“ , priča sa setom naša sagovornica.

Ugledna pijanistkinja, po povratku u Srbiju, nastavlja profesionalni razvoj na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, gde je stekla zvanje magistra, a kasnije i doktora umetnosti. Nastupa širom Srbije i Evrope, između ostalog i sa Beogradskom filharmonijom i dirigentom Bojanom Suđićem. Dobitnik je brojnih nagrada, npr. Udruženja muzičkih umetnika Srbije za najbolji koncert u 2006. Zaposlena je kao redovni profesor na Katedri za klavir Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Biljana je supruga Radovana Miljanića, glumca Narodnog pozorišta u Beogradu, i majka dva sina Milutina i Mihajla. Za kraj smo je pitali kako funkcioniše brak dva umetnika.

„Radovana sam upoznala posle predstave u Narodnom pozorištu „Tesla ili prilagođavanje anđela“. Vremenom smo započeli vezu koja je prerasla u brak. Umetnički geni su se nekako podelili kod naše dece.  Naš stariji sin Milutin je student  FON-a, a u gimnaziji se bavio glumom, dok je mlađi Mihajlo osnovac i uči klavir u muzičkoj školi. Živim sa tri muškarca, koji potpuno imaju razumevanje što moram puno da vežbam uoči nastupa. S druge strane, kad je suprug angažovan na nekom projektu i mi preuzimamo vođenje domaćinstva, kao što sad snima film i seriju „Nečistu krv“ po romanu Bore Stankovića. Sve u svemu to je jedan umetnički brak, gde je sastavni deo razumevanje svih ukućana kada ima neko dodatne obaveze“, završila je Biljana Gorunović svoju priču.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.