U toploj porodičnjoj kući Arsića u selu Vlase za trpezom su unuk, sin, snaha i deda. Čuje se zveket tanjira, i pribora za jelo i po koja reč, a kada se odloži i poslednja kašika, unuk i deda se skone u stranu i pričaju svoje priče. I tako uvek kada unuk ima vremena, a deda raspoložen za priču.

U poljaničkom selu Vlase u živi Dragiša Arsić (81), poslednji muški korisnik Doma za decu poginulih ratnika u Drugom svetskom ratu, koji je u Vranju obnovljen po okončanju rata. Iako je zagazio u devetu deceniju života on se i sada seća svakog trenutka provedenog u domu i to su priče o kojima on najčešće priča svojim unukom, kao usmeneo predanje.

Ovaj vitalan čovek pristao je da i sa nama podeli svoja sećanja na tužne i tragične dane, da se priseti kasnije svog fomiranog doma i porodice s kojom danas u miru provodi i jesen svog života.

Kada se komad hleba plaćao zlatom

“Posle očeve i majčine smrti o meni i mojoj starijoj sestri brinula je baba koja je u to vreme imala preko 60 godina. Otac je 1941. godine mobilisan u vojsku Kraljevine Jugoslavije i ubijen u prvom naletu Nemaca na našu zemlju, a majka je posle teške bolesti preminula. O meni i mojoj sestri tih ratnih godina brinula je baba. Ne znam kako je uspela da nas tokom rata prehrani i održi u životu kada se komad hleba plaćao suvim zlatom”, priseća se Dragiša.

Smrt vrebala i u Domu

Nažalost, Dragiši je smrt opasno zapretila odmah po dolasku u Dom za decu poginulih ratnika, kada je dva puta oboleo od trahome, gljivične bolesti očiju, koju je dobio sa još dvadesetak domaca zbog neadekvatne higijene. To bi se sigurno i dogodilo da ga uprava doma zajedno sa ostalom decom nije poslala na lečenje u mestu Žabare kod Velike Plane.

“Trahomu smo zaradili svi brišući se jednim peškirom. Bila je velika nemaština posle rata i nije ni čudo što se zaraza tako brzo raširila među nama. U Žabarima gde su nas poslali na lečenje lekari su uspeli da me izleče”, priča Dragiša.

Život i domske bolesti

Međutim, njegovu radost zbog ponovnog susreta sa svojim drugarima i povratka u dom, koji se tada u Vranju nalazio kod Vatrogasnog doma, pomutilo je saznanje da je dom premešten u naselje Tulbe, gde se ubrzo ponovo zarazio trahomom pa je opet morao da ode na lečenje u Žabare. Tamo ga je stigla još jedna tužna sudbina domca kada je tadašnja vlast odlučila da u ovom mestu formira opštinu. Pošto nisu imali adekvatnu zgradu za smeštaj opštinskih činovnika oni su odlučili da objekat u kome su se nalazila deca na lečenju preinače u opštinu, a decu rasporede u okolnim domovima. Tada su žensku decu smestili u dom koji se nalazio u selu Miloševac, a koje je i danas poznato po porodicama koje zajedno sa svojom odgajaju domsku decu. Muškrace su podelili u dve grupe. I dok su jednu poslali u Golubac, drugu u kojoj se nalazio Dragiša su poslali u Negotinsku krajinu gde je ostao godinu dana da bi posle sprovedenih reformi u zbrinjavanju domske dece bio ponovo vraćen u Vranje.

Dragiša je tokom boravka u domu preboleo i nikozu, posle koje je ostao bez kose. Seća se da su lekari svoj deci koja su bolovala od ove bolesti stavljali gips na glavu pomešan sa nekim lekom. Taj gips su oni morali da nose i po mesec dana što nije bilo nimalo prijatno, ali je bilo efikasno jer je posle izlečenja mnogima kosa ponovo izrasla.

Svako je bio nesrećan na svoj način

Dragiša je u domu neprestano patio za roditeljskom ljubavlju iako su se vaspitači prema svoj deci odnosili sa jednakom pažnjom.

“U domu smo svi bili jednaki bez obzira kojoj veri smo pripadali. Među nama je bio čak i jedan dečak Herman Kalaus čiji roditelji su bili Nemci. Svi smo to znali, ali se niko prema njemu nije ponašao kao prema neprijatelju. Svi smo bili nesrećni na svoj način, tako da nas je to mnogo zbližilo da smo jedne druge smatrali za najrođeniji rod”, priča Dragiša i dodaje da su mu u domu mnogo nedostajale baba i sestra o kojima nije ništa znao punih deset godina.

Posle 10 godina prvi put video babu i sestru

Prve vesti o njima donela mu je sestra od strica koja mu je rekla da su žive i zdrave. Kada je to čuo odmah je nagovorio sestru da ga odvede u Vlase kako bi se sreo sa njima. U tom naumu ga nije sprečilo ni to što je morao peške u jednom pravcu da prevali 23 kilometra. U kući gde ga je sestra odvela Dragiša je zatekao samo babu jer se rođena sestra u međuvremenu udala. Baba nije mogla da poveruje svojim očima da je živ jer je do njih dve stigla vest da se udavio dok je sa ostalom decom bio na odmoru i da su mu one na porodičnom groblju stavile čak sedmodnevni pomen.

Sestrna deca spavala na slami, bez pokrivača

Dragiša je pre odlaska iz Vlasa obišao i sestru u domu gde se udala. U sestrinoj kući, osim veriga na kojima je visio kotao i dece koja su zatrpana u slami spavala bez pokrivača, nije bilo ničega. Ta teška situacija u kojoj se nalazila njegova sestra ga je toliko zabrinula da dugo posle toga nije mogao da se smiri.

Uprkos tome on je ipak našao snage da uspešno završi srednju školu, napusti dom  i zaposli se u opštini Vlase gde ga je njegov nepismeni šef odmah dočekao sa podozrenjem jer je strahovao da će ga ovaj školovani mladić istisnuti iz fotelje. Zbog toga je činio sve da ga što pre otera iz opštine i zato ga je kada je otpočela elektrifikacija Poljanice rado predložio rukovodstvu Elektrodistribucije da ga preuzmu kako bi im obavljao odgovoran posao u računovodstvu. Tek kada je zasnovao radni odnos u novoj firmi gde je ostvarivao solidna primanja, Dragiša je shvatio koliko se znanje stečeno u školi zaista isplati.

Porodica

Na tu varijantu je od svog tasta isprosio i svoju suprugu Radunku Dudu iz Vučja kod Leskovca. Na tastovo pitanje da li ima roditelje i šta poseduje od imovine, on ga je hrabro pogledao u oči i rekao da nema roditelje i da nema ništa od imovine, ali da je završio školu i da radi u Elektrodistribuciji, naznačivši mu pri tom da je to u vremenu u kome žive sasvim dovoljno za jedan pristojan život.

Starost

“Ništa lepše od mirisa s postavljenog stola u svojoj kući, od nasmejanog lica supruge koja te dočeka na pragu dok se vraćaš s posla i od zadovoljne dećice koja ti se motojau oko nogu koja trčkaraju po kući”, priča sa setom, setom jer njegove Dude nema već 20 godina.

Dragiša i Duda dobili su dvoje dece, sina i kćer. Kćer je udata i ima dva sina, a njegov sin jednog sina.

“Ja sada živim sa sinom, snahom i unukom u kući koju sam sagradio sa suprugom, i moram reći da se osećam lepo okruženim najmilijima. I moja kćer i njena deca često dolaze, pa mi je srce puno”, priča.

Najviše se druži sa svojom unukom, sinom svoga sina.

Tolerancija za zajednički život

“Često od mene traži savet, a ja sam uvek tu za njega, mada mi se čini da bi više trebalo da se u tom smislu oslanja na oca”.

Dragiša ima solidnu penziju i njome učestvuje u kućnom budžetu. U svojoj 82. godini nije u stanju da fizički mnogo doprinese domaćinstvu.

“Ne odvaju me od zajedničke trpeze. Svi smo zajedno. Moja snaha lepo kuva i poštuje me. Što se toga tiče, nisam usamljen, no za zajednički život, za život starih i mladih u jednoj kući, potrebna je tolerancija, a najvažnije je za slogu u kući da ukućani znaju kada treba da prećute da se prepirka ne bi rasplamsala”, poručuje.

Ipak, često oseti tugu za svojom Dudom iako je od njene smrti prošlo 20 godina, ali što je stariji misle se vraćaju i više nepostojećem Domu za decu poginulih ratnika.

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „(Ne)osunčana jesen života“, sufinansiran od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskim projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.