Kaže mi danas kolega kako imam još par godina da budem ovako dobre volje a onda ću postati namćor. Kao i svi ljudi u zrelim godinama, objašnjava. Vala neću, obećah sebi. Čija su to pravila? Je l’ se godine zato troše? Da postanemo mudri ali čangrizavi. Mudraci – osobenjaci. Šta će nam onda takva pamet?!

Da mesto ružičastih naočara, metnemo crne kao Belus Brothers-i. Samo što mi nećemo zapevati. Naprotiv. Zakukaćemo kao kurjaci. Zavijaćemo jezikom ozlojeđenosti, a koga ugrizemo, pa sam je kriv. Nije se pazio.

Lako je upirati prstom u sve što nas okružuje. Čovek jednostavno pronađe opravdanje za sve svoje neuspehe. I tu stane. Ni makac više. Kao da je ta linija do koje je dogazio njegov kraj. Prestravljen teretom života koji nosi, te zato ostaje ukopan u mestu. Gde pod teretom samo tone.

Zar ne zna da je neuspeh samo jedna prepreka?! Neminovna životna pauza. Znak Stop kao u saobraćaju. Upozorenje da treba zastati. Zaustaviti se, ali ne i ostati.

Ima još mnogo raskrsnica života i krivudvih puteva. Živeti znači odabranim putem nastaviti.

Neću tako, ponovih mu glasno. ’’Voljet ću dok oči se ne zatvore’’, onako kako je Massimo ispunio svoje obećanje. Teret života se tako lakše podnosi. Ne želim na svom platnu života večito tamne tonove. Svet je u bojama koje su u nama. Zato ga svako od nas drugačije vidi.

Sami biramo palete boja kojim ćemo život obojiti. I svačije je platno od neprocenjive vrednosti. Svoju cenu određujemo sami. I šta god da se desi, nemojmo se kao na pijaci cenjkati. Život je jedan – vredan.

A biće dana kada ćete u sebe posumnjati. Preplaviće vas teške, mračne misli, kojima ćete poverovati. Sretaćete one koji će vas u tom ubeđenju sa zadovoljstvom podržati. Mračne duše i prevrtljivci. Takve, kao u video- igri, treba preskočiti i jurišati hrabro prema cilju.

U suprotnom, život će vas vratiti na početni nivo igre. Sve dok skok dobro ne uvežbate.

Želim vam srećan Božić!