Oglasih se, jer sam sebi izgledao nekako zaturen, nesređen, kao i moji rukopisi. Napušten i zapušten u samovanju, ali zanet nad svojim inatom i započetom, a nedovršenom knjigom kojoj nadenuh jednostavno, nimalo originalno ime „Slikanje memorije-izabrana dela“.

Čini mi se kao da sam namerno zagubio svoje sećanje, u prisojini, nadomak sela, a opet daleko u brdima gde smo povremeno samovali. Na početku, ali i na samome kraju moga detinjstva i osamljenih godina starosti, započeo sam, a sada pozavršavam ovaj rukupis. Svaka reč, možda i ona neizgovorena ili sakata misao, skriva se ovde da razotkrije tajnu moje tišine, ali odgovori katkad kasne, jer se povremeno poboljevalo i zaboravljalo ono što je moralo da se čuva kao neizgovorena tišina!

Započeh spise, možda, s kraja – romanima, a završih Autobiografijom, koja je, u stvari, početak, ali i kraj jedne senke koja će neminovno nestati kada se najmanje budem nadao! Starinski, kada bih dobro mislio, najbolje bi bilo da ćutim; ako bih govorio jezikom kojim se kazuje sve, onda ne bih morao da dopričam nijednu novu reč!

Bilo je dana kada se mržnja toliko raskomotila da joj se nije mogao naslutiti ni početak, ni zamisliti kraj! U trilogiji kojoj nadenuh ime „Izmaglice“ („Izabrani život“, „Izabrana tišina“ i „Izabrani dani“) ljubav, strah i mržnja su bili moji sapatnici. Neverke su često pobeđivale, ali se nisam predavao, kao ni junaci mojih istinitih priča; seljaci moga rodnog sela kome ovde nadenuh ime Zabrđe!

Najradije sam želeo da zaboravim sve te zavadice, ali nije se moglo! Takva su bila vremena. Tuga je pobeđivala radost; obezlasilo se sem na našem stalnom staništu, na ulazu u selo gde su tihovali naši stari i u tom govorenju tešili nas da lakše prebolimo sve nametnute terete!

Nije vredelo to moje povremeno umovanje da dopričam sva dešavanja u mojim romanima, pa sam se dohvatio da pišem zavičajne priče. Kada nekome želimo sreću – tako se meni činilo – smeštao sam njegova kazivanja u dobar okvir; ako sam naumio da nekoga zaboravim, ni ime mu nisam spominjao. To se, mislim, vidi izdaleka, dok se priča još ne bude odmotavala i približavala kraju!

U nekim pričama zaturili su se i moji koraci. Samo su se u naznakama mogle da čitaju misli. Zabrđanski seljaci su me naučili da ne bi trebalo da pamtim sva dešavanja, pogotovo ne sva kazivanja, jer nije zgodno da se drugde ona tumače kako je njima volja, jer bi, vele, bila, možda i „najtvrđa optužnica“.

Umišljeni ljudi znali su da zbore samo kada rečima dođe vreme. Govorili su da nije svako doba za kazivanje. Zbog toga se i moje priče iz „Slikanje memorije-izabrana dela“ mogu čitati kao da su ih pisali ljudi bez glasa! Njihovi časovnici redovno su kasnili, a moje reči povremeno su bile zaodenute senkama tuge. Osećao sam da su me te nejake reči nagonile da im nađem zamenu, ali često – jer sam bio nejak, a i vremena su bila čudnovata – nisam prinalazio moć pravog govorenja! Glasovi su, sve više sam shvatao u zabrđanskoj tišini, imale svoje zabrane, skrivalice, maglenice, (ne)razgovetne tajne, svoj sanak i svoje boleštine kojima nije bilo leka!

Od onoga dana kada sam to razaznavao, kada sam sricao prva slova, umišljao sam da mogu da pronađem prave reči za zaturene slike moga zabrđanskog okvira. Neke sam i pronašao i smestio u moje prozne, ali i pesničke radove. Bile su to dobre, smišljene, umivene reči, ali je, sve više sam ubeđen, među njima i onih koje nisu skrojene po meri svoga vremena! Nekako su zazasite, nejasne, stare i onemoćale i zato su malo ili nimalo govorile!

U ladicama moje radne sobe, na papirićima, običnom olovkom, dugo, godinama, možda kroz sve moje mladalačke dane, ispisivao sam poruke novih reči, dosadljivo im menjao značenja, jer mi se priviđalo da se iza tih reči mogu da pronađu nove, bolje slike, koje bi jasnije odsikavale moju umetničku nameru. Nikada ih nisam čitao redom, onako kako sam ih zapisivao, jer mi se činilo da ću menjajući redosled, moći da dođem do pravog rodoglasja moga pisanja.

Tada, kao đačić, napisao sam i prve pesme; neki stihovi su u „Čudnoj lađi“ i „Dnevniku na raspustu“; druge sam preradio, dao im drugačiji smisao, a najviše je onih koje su nestale kao da nikada nisu ni bile smišljene.

Ova knjiga dopričana je (ocenama kritike) nekim mojim (naučnim) promišljanjima o humoru i jeziku. Napisao sam te odlomke kada se više za godine ne mari; u poodmaklom dobu moga trajanja. Tada, kada je život počeo polako da se tanji, učinilo mi se da niko u iskrenu reč i priču ne veruje!

Da ne bih badavisao, uludo proćerdao preostale dane, pojedine radove – romane, priče, pesme, zapise o sebi i drugima – delimice preuređene – smestio sam u „Slikanje memorije-izabrana dela“ u uverenju da će se, makar u odlomcima, čitati i posle moga odlaska u večitu tišinu!

Autor je novinar i književnik, više na sledećem linku:

http://medijacentar016.com/index.php/2021/03/05/danilo-kocic-novinar-slikanje-memorije-izabrana-dela-leskovac-2020/?fbclid=IwAR0ByMT8dLLP8RmyiC2BFn_Vlph7vkKDvd_-NLoquWULMK7G3adzl_uuEnQ

„Slikanje memorije, izabrana dela“