Noć je a san ne dolazi, ili je dan, a opet san ne dolazi. Išćašio se bioritam, pobrkali dani i noći, jutra, zore i večeri, podneva, datumi, nedelje i meseci. Život posmatram kroz kumpjuterski monitor, pobrkala se logika od informacija, lažljivih i poluistinitih, tužnih i blasfemičnih. Prosipaju se kao iz kofe pune vode. Sakupljam, razvrstavam, uređujem, pišem, brišem, borim se sa sopstvenim vavilonom i usijanim, neprovetrenim, očima. Korona, ne u mom telu no u mojoj glavi, srcu, duši, u mom vavilonu.

Koliko sam puta u ta 22 dana, pogrbljenih leđa iznad kompjutera i stalnog bola u kičmi, psovala vlast i stručnjake zbog utamničenja, zbog onoga što ni jedna zemlja nije uradila ljudima starijim od 65 godina, a mene, baksuz, pogodilo 9. aprila. Od starijih napravili zombije, vampire koji u gluvo doba, u 3 sata ustaju da bi stiglu na pazar u 4, napravili zatvorenike bez krivice. Ponižavajuće, nelogično, a još bezumnija dozvola šetnje po gluvim ulicama bez ljudi od pola sata na 300 pa na 600 metara, kao gubavci. Dokle da odem, kako da izmerim tih 600 metara? Izabrala sam bojkot, nisam šetala, nisam prekoračila prag svog dvorišta, dvorišta koje je u kratkim razmacima stišavalo moj bes.

U takvoj situaciji je bilo, kako se računa, oko 1600000 ljudi, bez krivice, bez otpora, bez gunđanja?

A reč je o najsavesnijem, najodgovornijem i najpažljivijem delu stanovnika Srbije, koji zna da brine o sebi, reč je o ljudima sa nagomilanim iskustvima. I više sam nego sigurna da se njima ne bi desilo da ne nose maske, da ne nose rukavice i alkohol u džepu i da znaju da drže distancu i da ne bi išli gradom i van njega u grupama i da se ne bi krišom okupljalali druženja i pića radi.

U GLAVI mi je scena sunčanog parka i parovi na pristojnoj distanci. Piknikuju, a policajac iz automobila ih pozdravlja i zahvaljuje što se pridržavaju pravila. Scena nije iz Srbije, već iz Nemačke. A zašto ne bi moglo i kod nas? Civilazacija, reći ćete, discipinovan narod, dodaćete. S ovim drugim ću se složiti, s civilizacijom neću jer smo mi evropska civilizacija, mnogi će reći starija od nemačke. Samo nam discipina nedostaje, ono što, zapravo poseduju starije generacije, koje su vlasti i stručnjaci potcenili i nabili ih u tamnicu, terajući one labilnije u depresiju s pogledom u jednu tačku, nedeljama, mesecima.

Ipak, ukinuli su nam dnevno svetlo i dnevne šetnje, ono što niko nije uradio u Evropi, nije segregirao jedan deo populacije, onaj deo koji je pokoljenjima ostavio novosagrađene gradove, bolnice, aerodrome… I da zbog neodgovornosti neodgovornih ljudi, Korona  nije ušla u staračke domove, nikada ovoliko starijih ne bi umrlo, bez obzira što su stariji najosetljiviji na ovog nevidljivog neprijatelja.

Pišem izbacujući bes iz sebe zbog onoga što su mi nametnuli, ali ne verujem da ću se lako osloboditi jedne druge vrste besa, možda pre razočaranja i to zbog ponašanja mlađe populacije, zbog naše dece i unuka, koji nas vole, ali izgleda ne dovoljno.

Koristeći lepo vreme, šetaju, naime, gradovima i bez maski i bez rukavica, u grupama, glava uz glave, znači bez fizičke distance od dva metra.

Nije mi namera da ih tužakam, no fotografije su prepune takve atmosfere, uprkos apelima, uprkos opomenama.

Dakle, koga je sve ovo vreme trebalo edukovati i štititi? Pa upravo te mlade ljude.

Da se ne lažemo, virus korona je opasan vrirus i od njega se umire u velikim mukama, a on ne bira ni boju ni godine ni funkcije, ni mlade, ni stare. Ukidanjem vanrednog stanja on nije nestao, još uvek je tu, oko nas i ko zna koliko će vileniti i koliko puta zaobići planetu Zemlju dok ne nestane, možda kao španska groznica pošto je preostalo stanovništvo steklo imunitet, možda ako se pronađe lek ili vakcina, jer izgleda da se na ovaj virus ne postaje otporan.

Surovo će zvučati, ali ja bih one što se danas ponašaju kao da korone nema, kao da kod kuće nemaju majke i očeve, bake i deke, one što izazivaju svoju i našu sudbinu, malo stavila u poziciju u kojoj smo mi bili i još uvek jesmo (doduše meni dozvola za kretanje stiga, ali kasno), kako bi naučili da cene ono malo dnvene slobode mimo policijskog časa, a ako se taj policijski čas ponovo uvede, deo krivice, pored gore pomenutih političara kojima se žuri na izbore, snosiće i oni šetači, grupe bez maski, rukavica i distance.

Hteli mi to ili ne, na mladima ili na mlađima osatje svet, no, dragi mladi i mlađi, pre nego što preuzmete upravljanje svetom, zemljom, gradom, mesnom zajednicom, najpre popravite česmu, a česma ili česme su u ovom slučaju mere fizičke distance, sve da svet ne bi postao pustinja kada dođe red da vi  vladate tim njime.