Stana Zdravković, supruga tadašnjeg opštinskog prvaka, bila je moja učiteljica. Meri Popins, Mileva Anštajn i Desanka Maksimović – u jednoj ženi. Velika. Mi – Titovi pioniri. Kape, marame i zakletva. Još uvek neznajući da se krčkamo u loncu, još uvek ne osećajući miris sopstvenog mesa, imali smo sve preduslove da nosimo teret ove zemlje na našim plećima.

Škola – osećala se njena jačina na svakom koraku. Prosvetni radnici su poštovani kao u starom Japanu. Gotovo da su im se ljudi klanjali. Gradivo se moralo znati. Nije postojala sumnja, ocene su nepogrešivo određivale put tadašnjih školaraca. Čim bi deca stasala, videla se razbribriga kod roditelja. Onog trenutka kada bi dorasla, znali su, idu na mesto koje će im dati mnogo više nego što im oni sami mogu pružiti. Ne samo puko znanje, ne samo informacije o svetu. Idu na mesto koje je garant kvaliteta. Kad iz tog kalupa izadje proizvod, nije bilo greške.

Pa, eto, iako mi se zapala Stana, ubačen u sistem koji je radio bez greške, nije se dalo. Na pravom mestu – u pogrešno vreme. Prvi znaci pukotine pojavili su se na samom početku, vrlo brzo posle zakletve. Moj dobar prijatelj, Milivoje Grujić, tada mali Miško, iscepao je Titovu sliku, sliku koja je krasila sve udžbenike na nekoj od početnih strana, iscepao i zalepio za tablu. Nakon toga, u stilu Gavrila Prinipa, izvršio je atentat. Šta bi drugo, Miškovim stopama smo krenuli svi, ostadosmo bez slike pokojnog predsednika, a u učionici veliki nered.

Nije se baš dopalo učiteljici, nije se doduše ni pročulo, incident je zataškan. Dok je ona branila sistem, mi smo histerično hrlili u nove pobede. Uradila je svoj posao kako treba. Bili smo spremni za nastavak školovanja, bez rada sa roditeljima, bez dodatnih časova. Nažalost, i mi smo svoj odradili – igrajući kako drugi sviraju. Uz našu mladalačku energiju i polet, nosili smo umetnute tempirane bombe, urušavali sve što valja, urušavali i radovali se.

Posle učiteljice pao je standard, ne u ekonomskom smislu. U ponašanju. Svuda, pa i u školi. Ne mogu kriviti ni nastavnike, ni profesore. Svi su počeli gledati sebe, sve više i više. Prestala je vera u zajedništvo, i sa njom je otišla i nada u bolje društvo.

Preširoka sloboda stavljala je krune na svaku glavu. Prostaklukom smo kompenzirali neosvajanje važnih vrhova odrastanja. Sazreli bez iskustva, nedovoljno – većina je ostala na tom nivou i dan danas. Zaglavljeni. Izmedju dva različita vremena, ni tamo ni ovamo. Moram priznati i bez krivice, deca rade ono što ih naučimo. Ono što smo postali – rezultat je školskog sistema.

I sada gordo zvuči, i sada me prodje jeza, samo kada u sebi ponovim “Danas kada postajem pionir…”. A, danas, danas je prvi septembar. Dan koji bi trebao biti najvažniji dan u godini naše Srbije. Ispred svih godišnjica, ispred svih praznika, i verskih i državnih. Nije tako. Bojažljivo se najavljuje, bez zvona i fanfara, bez velike svečanosti, zakletve odavno nema. Kao da će deca u prodavnicu, po hleb i mleko.

Danas počinjemo da stvaramo izgled zemlje kroz dvadeset, trideset godina. Srbija je učestvovala na PISA testiranjima. PISA testiranjima se određuje kvalitet i pravednost obrazovnog sistema. Na osnovu poslednjih testiranja ne možemo očekivati da će naša zemlja bolje izgledati u narednim dekadama, ni ekonomski, ni geopolitički. Stvari se menjaju na bolje, ali na žalost, u obrazovanju su rezultati jako spori.

U Leskovcu je u poslednjih nekoliko godina urađeno mnogo da se poprave uslovi u školama. Najviše od kada znam za sebe. Nema škole gde nije urađen neki veći infrastrukturni projekat. Mnoge su gotovo u potpunosti renovirane, grade se i fiskulturne sale. Jaz za drugima je toliki da je i to nedovoljno.

Učiteljica poput Stane više nema. Ne mogu da kažem ni da su ove današnje loše. Nisu. Ono što bi svi zajedno trebalo da shvatimo je – živimo u svetu elektronike. Deca većinu vremena provode sa tabletima u rukama. Rađaju se sa njima. Međutim, za njih je tablet uređaj za zabavu – igrice i društvene mreže. Samo to. Tablet može biti prava učionica. Može biti sveska, može biti knjiga, može biti učiteljica.

Najbolje rezultate na PISA testiranjima ostvaruju deca iz visoko razvijenih azijskih zemalja. Tamo, u svakoj učionici postoji pametna tabla. One zelene, na kojoj je Miško ubio Tita, otišle su u penziju. Mi – možemo da se pohvalimo jednom. Imamo pametnu decu, ali funkcionalno nepismenu. Leskovac zaslužuje da u svakoj učionici ima po jedna. I da deca uči iz njih, pa da uče iz svojih tableta.

Pametna deca + pametne table = pametni ljudi.