Onom uskom planinskom stazom što vodi prema vrhu ide starica. Mic po mic. Korak kratak, jedva da se može i nazvati korakom, pogled tik ispred nogu. Na leđima joj ogroman zavežljaj.

Tek nekoliko metara od mene spusti onaj teret sa pogurenih leđa, sede pored njega, a i ne glasnu se. I ne primeti me. Bi mi je žao. Baš žao. Mogla bi biti moja majka, tvoja, bilo čija.

Sigurno je nečija majka.

– Da Vam pomognem? Da ponesem Vaš zavežljaj? – ponudih se kad sam osetio da želeli da nastavi put.

– Hvala Vam, ali Vi neće moći da ponesete ovaj tovar i pored sve želje i dobre volje – odgovori dok joj se na uglu usana ukaza nešto kao blag osmeh.

Lice joj je bilo izborano od života, roman se mogao čitati iz tih brazda.

– Ih! Nisam ja, majko, tako nežan.

Dok je pokušavala da ustane oslanjajući se na koščate ruke koje su počele da venu, ja za onaj

zavežljaj. A on ni makac. Drugi put, opet ništa. Treći put, a on ni da mrdne. Postiđeno pogledah u staramajku, zavežljaj, pa opet u nju. Na licu joj se kroz onu prelivajuću gorčinu probi izraz zahvalnosti.

– U tom zavežljaju je moj život. Moje muke, radovanja, nadanja, strepnje, ljubavi, prag kućni, ognjište, moja bol, plakanja. Taj teret mogu i moram samo ja nositi. Niko ne može na svojim leđima tuđi život poneti.

Niz planinsku stranu se slivala magla. Ona rosna a tiha što u grudima pokrene jezu.

Stežući svoj torbuljak na leđima, ispratih staramajku pogledom dok se ne stopi sa nevidom.