Dok se od ranog jutra smucam briselskim ulicama kako bih u prodavnicama pronašao nešto što barem liči na „tri u jedan“ (jer im je kafa odvratna),  u gradu je poput bombe odjeknula vest da je na sinoćnjem koncertu Arijane Grande bombaš samoubica razneo 22 čoveka među kojima je bilo i dece.

Ionako pun naboja, Brisel dobija pojačanu kontrolu u vidu naoružanih vojnika koji su okupirali metro ali i sva sedišta Evropske unije jer je prema tvrdnjama obaveštajnih službi upravo glavni grad Belgije centar “terorista-spavača”.

I dok se „specijalci“ bune što ih slikam na stanici metroa i pokušavaju da mi oduzmu telefon, razmišljam koju li će dodatnu kontrolu da uvedu na ulazima u predstavništva EU pošto mi je kaiš već pukao od stalnog skidanja i nameštanja na prelazima kroz nekoliko detektora metala u svakoj zgradi ponaosob.

Evropski parlamentarci nas hladne glave na sastancima obaveštavaju kako im je bezbednost i borba protiv terorizma prioritet, normalno radi i improvizovana piljara preko puta Evropskog komiteta (u kojoj kilogram trešanja košta neverovatnih 18 evra), a nema panike ni na ulicama, kako to bombastično prenose naši mediji.

Navikli se ljudi, kao i mi Leskovčani te ’99. na nesnosni zvuk sirene za uzbunu na zgradi pošte po nekoliko puta dnevno, pijane ruske vojnike u kafiću „Kuća“ koji lome inventar svake noći leta te iste godine, pa i na naše kad su se vraćali sa Kosova rafalno pucajući u vazduh jer ih je neko slagao da su pobedili.

Jedino, kažu u srcu Evrope, ne mogu da se naviknu na to da im policajci ulicama paradiraju pod punom ratnom opremom. Do prvog terorističkog napada koji je proletos zadesio Brisel nosili su samo pendreke i retko ih koristili. Stvarno?! Nisu kao naši, ne šamaraju vas ako nemate ličnu kartu?

A o terorizmu podeljena mišljenja, kao što je i grad snažno podeljen između Flamanaca na severu i Valonaca na jugu što se u dvojezičnom Briselu vidi na svakom koraku. To ne bi bio problem da antagonizam između ove dve etničke grupe nije tako izražen.

I arhitektonski imate utisak da samo kada pređete ulicu već ulazite u neki drugi grad. Centralizovanjem EU u Brisel, grad je dobio sasvim novi izgled i podelio ga na sterilnu administratorsku prestonicu i  „varoš“ sa dušom prepunom istorije.

Novi Brisel izgradio se u poslednjih 20 godina i liči na mali moderni Peking pokraj Atlanskog okeana, dok stari grad, koncentrisan oko Grand-Placea (o kojem sam već pisao), poigrava se sa istorijom Belgijanaca ali i kulturom samog naroda jer – đubreta je na sve strane.

La Rue de Neaou, koja je pandan beogradskoj Knez Mihajlovoj prepuna je plastičnih kesa koje vam se lepe za lice, opušaka je na sve strane, a prepuni kontejneri, svezane kese i raznorazni drugi otpad uporno čekaju da ih odnesu đubrari.

U preuređenom centralnom parku, koji je nekada bio najveći zoološki vrt u Evropi, trave je do kolena.

Odmah sam se setio našeg direktora JP „Komunalac“ i konstatovao kako bi jadnička mi novinari najverovatnije spalili na lomači kada bi dozvolio da izraste zmijarnik ispred škole „Josif Kostić“ kakav već postoji u prestonici Evropske unije.

Leskovac čistiji od Brisela? Verujte da je tako!

Ljudi koji godinama žive u Briselu takođe mu zameraju da je prljav, čak i u centru grada, da je prekriven žvrljotinama od grafita (dakle, ne umetnošću, mada naravno ima i nje u velikoj meri).

Međutim, u pitanju je grad kao i mnogi drugi, koji ima svoje dobre i loše strane, svoje vrline i mane. Strogi centar grada je prelep, a pritom je praktično i otvoreni muzej secesije, pošto je u njemu još uvek – uprkos destrukciji – ostalo sačuvano hiljadu i dvesta građevina ovog stila s kraja 19. i početka 20. veka.

Zbog loše percepcije, gradski oci su ovde (za razliku od naših) rešili da urade nešto po tom pitanju.

Osmislili su krajnje originalnu kampanju: javni telefon, na prometnom mestu, koji možete da pozovete iz bilo kog dela sveta i da pitate prolaznike koji se jave šta se dešava u Briselu i šta oni misle o svom gradu.

(nastaviće se)