Dušan Stanojević iz Leskovca, rođeni Milanovčanin, poznati i priznati fudbalski radnik u Jablaničkom okrugu i čitavoj Srbiji, pre pet godina rešio je da se  povuče iz fudbala, ostavivši za sobom neizbrisiv trag, koga se sećaju svi dobronamernici u ovom sportu.

Rođen pre tačno 68 godina u selu Milanovu gde je i počeo po prvi put da pika loptu po utrinama ovog sela sa daleko starijom decom od njega. Već u svojoj trinaesetoj godini načinio je prve fudbalske korake  u mlađim kategorijama FK Dubočice. U generaciji Boškice Stefanovića, Stevice Jankovića, Zorana Mladenovića i druge, kasnije poznate, igrače ovog kluba.

Sa svoje šesnasete godine put ga vodi u Jedinstvo iz Grdelice gde je boje ovog kluba branio do 1975. godine kada je zbog povrede kolena morao da prekine sa aktivnim igranjem fudbala.

Dok je branio boje ovog kluba imao je nekoliko primamljivih ponuda da promeni sredinu, ali zbog posla kojeg je obavljao radeći u SDK u Leskovcu, gde je proveo ceo svoj radni vek, nij se usudio da napusti rodni grad, što se pokazalo ispravnim. Tu je dočekao i penzionerske dane.

“Pošto sam rešio da  aktivnom  igranju  fudbala kažem zbogom nisam želeo da se odreknem zelenih terena i odlučio sam da se posvetim sudijskom pozivu”, priča Dušan Stanojević.

Sudjiska karijera počinje  1975. godine da bi samo dve godine kasnije dobio zvanje republičkog sudije, dok dve godine kasnije  i zvanje saveznog sudije.

“Uglavnom kao leskovčaka sudijska trojka sudio sam sa Slobodanom Stojanovićem- Čikom i Miroslavom Spasićem. Najviše mi je ostala u sećenje Srpska liga gde sam odsudio preko sto utakmica. U to vreme  delio sam  pravdu zajedno sa Komadinićem, Jokićem, Babarogićem, Simićem i Stepanovićem. Kasnije sve same  naše Srpske internacionalce od kojih su mi svi ostali dragi kolege i priajtelji”, priča Stanojević.

Svoje prvo vatreno krštenje Stanojevića na rukovodećem mestu u fudbalu u Jablaničkom kraju počinje davne 1987. Godine, kada uvođenejm vanrednog stanja, u OFS Leskovac postaje potpredsednik, da bi potom nasledio na mesto predsednika nasledivši Zvonka Nedeljkovića.

U tom periodu sa svojim matičnim klubom FK Milanovo, kao trener i predsednik, dovodi ih do kvalifikacije za Južnomoravsku fudbalsku zonu gde je trebalo da igra utakmicu sa leskovačkom  Slogom.

Odustaju iz matrijanih razoga prepuštaju status  Zonaša Slogi. Ali je zato svom klubu storio dobre infrastukturne uslove za normalan rad i funkcionisanje kluba.

U tom periodu Savez je brojao oko 100 klubova od opštinske do Druge lige.

Ponosan je na svoj sportski rad. Imao je izvanrednu saradnju sa predsednikom FS Jugolsavije Miljanom Miljanićem i predsednikom FS Srbije Nemanjom Stankovićem, kao i generalnim sekretarom Nikolom Jockovićem.

Od predsednika Nemanje Stankovića dobija zadatak i odrađuje prvu Skupotinu FSJO gde postaje predsednik okruga.

Na toj funkciji ostaje u naredna dva  mandata. Sećajući se tih 12 godina na čelu Okruga, vrlo rado pominje svoje sardnike uz Sekretara Nebojšu Valčića, takođe, Krstu Stojanovića iz Vučja, Vlastimira Lazarevića iz Vlasotinca, Gojka Cakića, Vladu Ljubića, Ljubišu Stefanovića iz Leskovca, Petra Petrovića Svetilsva Nikolića iz Lebana, Tomislava Arsića iz Medveđe i mnoge druge uz njih.

“Moj rad se zasnivao na poboljšanju infrastukturnih obejakata svih klubova u okrugu. Takođe, sa Sudijskom oragnizacijom, uz pomoć legendaranog Milovje Gugulovića iz Niša, osposobio sam čak 52  fudbalske sudije u okrugu, kao na primer, Gorana Nedeljkovića, Predraga Cvetkovića, Aleksandra Petkovića, Predraga Prokopovića, Gorana Đokića, Borivoje Veljkovića, koji su kasnije došli i do zvanje saveznog sudije. Pod mojim patronatom se  pojavljuje i prva dama sa pištaljkom u ruci. To je Ana Jovanović sada Minić iz Vlasotinca koja i danas sudi na Internacionalnoj sceni za žene. Uz funkciju u okrugu bio sam član i potpredsednik Izvršnog odbora FS RIS u čak tri mandata od 1992 – 2004 godine. Kruna mog rada na mestu funkcionera u fudbalu je   bila kada nam je pripala čast da u Leskovcu budemo organizatori  „Vek fudbala u Srbiji“  gde smo bili usepšni organizatori u hotelu „Beograd“ na kome su bili predsednik Miljan Miljanić i Nemanja Stanković, kao i mnoga druga  tada poznata imena našeg fudbala”, priča Stefanović.

Ponosan sam i je i na Školu dudbala, ali I na besplatne odlaske na svestka fudbalska prvenstva kao gledalaca.

Dobitnik je zlatne značke za rad u FS Srbije, Plakete povodom „Veka fudbala u Srbiji“, zlatne medalje za 15 godina rada u fudbalu i povelje Sportskog saveza opštine Leskovac.

Ipak Stanojeviću ostaje žal za jednom neostvrenom željom koju je bio započeo:

“Da se u Leskovcu sagradi „ Kuća fudbala“  i teren sa veštačkom travom. Sve je bilo dogovoreno sa tadašnjim predsednikom FS Srbije Nemanjom Stankovićem ali njegova smena je sve bacila u vodu. Sve je bilo  već dogovoreno i sa lokalom vlašću u Leskovcu”.

Sada Dušan Stanojević već pet godina van fudbala i o svom povačenju sa setom govori, svestan da je mnogo dao fudbalu a da mu je malo vraćeno.

“Zbog stanačke najezde u fudbalu i drugim sportovima, morao sam da se povučem što je za mene bilo pogubno. Pošto nisam prihvatio tadašnje ucene vladajuće stranke, a lojalani sam član SPS-a,  povukao sam se mirno iz fudbala. Ne idem više u prostorije  Saveza, niti gledam utakmice  na našim terenima u Leskovcu i  okruženju. Klubovi su u velikim problemima, neki čak i pred gašenjem. Teško mi je da posle 55 godina u fudbalu  gledam samo utakmice na televiziji”, priča.

Ipak, kada bi se ponovo rodio, išao bi istim putem.

“Živeo sam za fudbal i vikend je bio rezervisan samo za tu ljubav jer to mi je bila duševna hrana u tom period”, kaže Dušan Stanojević na kraju ispovesti za portal Jugmedia ovaj velki zaljublejnik u najlepšu sporednu stvar na svetu – fudbal.

Vukašin Stevanović