Da li vam je poznata žena sa slike? Žena koja je preživela oba Balkanska i oba Svetska rata. Žena sa dve dilome od koja jedna doktorska, žena  koja je svoj život posvetila bolnici i spašavanju ljudskih života. Prva žena iz leskovačkog kraja koja je završila fakultet u Ženevi davne 1919. godine, samo godinu dana pre otvaranja prvog Medicinskog fakulteta u Srbiji. Ona je, zapravo, nenagrađena heroina grada Leskovca – Leposava Miljković Vitanović, prva lekarka u leskovačkoj bolnici početkom prošlog veka.

Iza sebe je ostavila brojne potomke. Njeni potomci s ponosom čuvaju vek staru diplomu ove izuzetne žene, ali i brojne uspomene na njen požrtvovan i nesebičan život.

U porodici koja je znala da ćerku treba pustiti da leti

Čuvši za ovu hrabru ženu, uputili smo se do Leposavine unuke Marije Jugović, koja je rođena godinu dana nakon njene smrti, a sve ono što zna o njenoj baki, pričala joj je njena majka sa velikim ponosom i oduševljenjem.

Leposavine diplome, sertifikati i slike prenose se generacijski i čuvaju od zaborava u porodičnoj kući Jugovića. A ovi, sada već požuteli, papiri govore i o istoriji Srbije, kroz porodicu koja je rušila sve barijere kako bi školovali ćerku, o surovom vremenu, ali i razvitku srpskog društva nakon višegodinje patnje naroda i rušenja naše države.

This slideshow requires JavaScript.

U vreme kada je Leposlava rođena, 2. jula 1882., ženska deca se nisu mnogo školovala u Srbiji, ali ona je bila izuzetak – volela je da uči i zahvaljujući podršci koju su joj neizmerno pružali roditelji, završila je osnovnu školu u Leskovcu, a potom i nižu gimnaziju. Šesti razred gimnazije završila je u Kragujevcu, jer je Gimnazija u Leskovcu tada bila zatvorena na nekoliko godina. Nakon toga, završila je Devojačku gimnaziju u Sofiji 1905. godine.

Takođe je u Sofiji završila Istorijsko-filozofski fakultet i stekla zvanje profesora istorije i geografije 1911. godine.

Početak misije: Ranjeni vojnici umesto školskih klupa

“Leposava se nakon studija vratila u rodni Leskovac sa namerom da se zaposli, ali su ubrzo počeli prvi i drugi Balkanski rat, i ona se posvetila humanitarnom radu, u okviru jedne od humanitarnih organizacija koje su u tom periodu izuzetno organizovano radile u spašavanju života u ratnim uslovima”, priča sa ponosom Leposavina unuka Marija Jugović.

I od tog trenutka, Leposava je osetila svoj životni put i poziv da pomaže ljudima i postane lekar. Nakon završetka rata, ova neustrašiva žena je zajedno sa svojom majkom Aleksandrom krenula u Ženevu, kako bi upisala medicinu, 24. oktobra 1914. godine, nakon čega se njena majka vratila u Srbiju.

This slideshow requires JavaScript.

Da bi je upisala na skupi strani fakultet, majka Aleksandra je pre polaska u Ženevu prodala svoj miraz.

“Miraz se tada čuvao, bio svetinja, ali majka nije žalila za njim. Sledila je želju svoje kćeri“.

Studentkinja iz Srbije, doktor medicine u Švajcarskoj

Leposava je kao odličan student bila prvo stipendista Univerziteta u Ženevi, a potom stipendista Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije za Švajcarsku. Deo novčane pomoći dobijalaje iz “Srpskog fonda za pomoć”, koji je osnovala Amerikanka Mabel Grujić, rođena Danlop, koja je bila udata za srpskog diplomatu Slavka Grujića.

Odbranila je doktorsku tezu “De la pneumaonie prolongee a type ferile intermittent ehez l`anfan”- Produžena upala pluća sa intermitetntnim febrilnim stanjem kod dece.

Iako je u to vreme za srpski napaćeni narod, koji se žrtvovao radi oslobođenja svoje zemlje i za život budućih pokoljenja, Leposava se uprkos ponuđenom poslu u Ženevi, nakon pet godina studiranja, 30. jula 1919. godine, ponovo vratila u svoj rodni grad kako bi spašavala i lečila svoj narod.

“Bila je veliki lokal patriota i rodoljub”, dodaje Marija.

Nakon povratka zaposlila se u leskovačkoj bolnici kao lekar opšte prakse, na Internom odeljenju, radeći sa tadašnjim upravnikom bolnice doktorom Spirom Nikolićem. U to vreme bolnica je bila mala i u njoj su radili samo dva lekara.

Od Leskovca do Velesa i nazad – lekarska odiseja

“U Opštoj bolnici Leskovac radila je dve godina, nakon čega je na predlog ministarstva nadzornog zdravlja prvo postavljena za sekundarnog lekara Okružne bolnice u Prištini, a ubrzo za sekundarnog lekara Okružne bolnice u Novom Pazaru. Zatim je postavljena za lekara Štavičkog sreza i bolnice u Sjenici. Godine 1930. premestili su je u Preševo, a iste godine postavljena je za sekundarnog lekara u Velesu, gde je radila narednih pet godina do 1936. godine”, priča sa ponosom Marija.

Leposava je, na sopstveni zahtev tražila je premeštaj u Leskovac, gde se vratila 1936. godine i postala asistent Banovinske bolnice u Leskovcu. Pre Drugog svetskog rata dobila je premeštaj za upravnika bolnice u Lebanu, gde je i dočekala rat i bila odvojena od porodice do 1943. godine, kada je penzionisana.

“Nakon završetka rata 1944. godine, odmah u oktobru mesecu, usled nedostatka lekarskog kadra, reaktivirana je za potrebe službe , i ponovo je počela da radi u Gradskoj bolnici u Leskovcu. Tada je u Leskovcu radilo samo sedam lekara i ukupno 25 medicinskih radnika. Radila je kao bolnički lekar pete položajne grupe sve do 1952. godine, kada je ponovo otišla u penziju”.

Leposlava Miljković bila je jedan od osnivača Podružnice Srpskog lekarskog društva u Leskovcu 1947. godine, što pokazuje koliko je bila cenjena i poštovana u svojoj profesionalnom okruženju.

Otišla je tiho, kao i život

Deo njene porodice nastavio je tradiciju. Njena ćerka je bila farmaceut, a praunuka je završila biohemiju i magistrirala javno zdravlje.

Nema podataka da je Leposlava imala svoje dnevnike ili spise o ratnim godinama, ali su uspomene prenošene kroz priče njene dece, unukai praunuka. Ona je bila žena izuzetne posvećenosti svom lekarskom pozivu, koja je svojim radom ostavila značajan trag u medicinskoj zajednici Leskovca i šire.

Zato ovu heroinu trebamo pamtiti i čuvati od zaborava, jer su se naši preci trudili da ostave lepši i bolji svet upravo nama, i ostave jasnu poruku da nikada ne zaboravimo istoriju našeg naroda, jer se Srbija uvek kao Feniks dizala iz pepela i uspevala da opstane i u najgorim mukama.

Ona kojoj ne treba spomenik da bi bila večna

Leposava Miljković Vitanović umrla je u 79. godini, okružena porodicom koju je podigla, vrednostima koje je prenela i životom koji je, do poslednjeg daha, bio posvećen drugima.

Nema medalja. Nema ulice. Nema dana koji nosi njeno ime. Ali ima nas – da je ne zaboravimo. Jer svet se menja zahvaljujući onima koji ne čekaju priznanje. A heroji ne traže reflektore. Oni žive – u tišini, i u delima koja ostaju.