Praznici često pokažu koliko su kuće velike – ne po kvadraturi, nego po glasovima koji se u njima okupe. Za jednim stolom, kao mali „porodični tim“, sednu dve ćerke sa svojim porodicama, petoro dece, zetovi, roditelji – i kuća odjednom dobije novu širinu.

Sve izgleda jednostavno: pasulj „najbolji na svetu“, pečenje, kolači, prepirke oko vina i viskija, sitni nesporazumi, dečje suze i pomirenja, priče sa posla i uspomene iz detinjstva koje se prepričavaju kao male, porodične legende.

I smeh – onaj zdrav, glasniji od kuće.

Tek kada se vrata za njima zatvore, domaćini se pogledaju, tiho uzdahnu -„of“ – i u tom jednom dahu stanu i umor i blagost. A posle deset minuta, nedostanu i glasovi i šum i rasprave i dečja graja. Tako to biva sa punim stolovima: najpre umore, a onda se zavuku pod kožu.

Za tim stolom odrastaju generacije koje znaju šta znači odgovornost i rad. Svako svoju borbu vodi tiho, dosledno, bez velikih reči.

I dok ih roditelji posmatraju kako vode svoje porodice, kako raspravljaju, smeju se i donose odluke, u jednoj rečenici stane cela istina roditeljstva: „Do juče su bili mali – danas su ljudi od kojih učimo“.

Možda je to najveća nagrada svake kuće: kada deca odrastu u ljude koji ne prave buku – nego nose smisao.

A kuća? Ona samo nakratko utihne. Do sledećeg susreta, sledeće priče i sledećeg punog stola.