Kada govori o svom poslu, Milena Stanković (39), direktorka Centra za socijalni rad u Vladičinom Hanu, najpre pomene ljude – korisnike, kolege, porodice u krizi. A onda, gotovo u istoj rečenici, pomene i svog deku od 91 godine, o kome brine svakog dana. Tu toplinu nosi iz kuće, iz porodice u kojoj su joj u jednoj godini preminuli baka, majka i otac. Ipak, uspela je da sačuva i ličnu blagost i profesionalnu čvrstinu: topla i bliska kada sluša tuđe muke, ali odlučna i jasna kada treba preseći i preuzeti odgovornost.

Milena je na čelu Centra kao vršilac dužnosti poslednjih šest meseci, ali tokom razgovora deluje kao da je tu već godinama.

„Zato što poznajem ljude i probleme. Radila sam godinama u finansijama, pa su me predložili za v.d. direkora i odmah sam prihvatila. Ni jednog trenutka nisam imala dilemu, jer sam znala da mogu i da znam, a ono što ne znam – naučiću“, kaže u razgovoru za Jugmediu i dodaje da je ipak imal malu tremu prd iazovima velike odgovornosti.

Milena Stanković završila je Ekonomski fakultet u Nišu. Rođena je u Surdulici, a živi u selu Repinice sa dekom Stanišom. Strastveni je čitalac beletristike, a stast nasledila od oca koji je oduvek hteo da studira književnost, no, nije mu se dalo.

„Imam i stariju sestru, diplomiranu pravnicu, ali ona je udata i ima decu, pa manje vremena. Ja se odlično slažem sa dekom i ugađam mu na sve načine, da ne tuguje za sinom i snahom“, priča, iako joj glas zadrhti kada pomene roditelje.

Možda baš zbog toga nekoliko korisnika u hodniku komentariše da je na čelu Centra „pravi čovek na pravom mestu“.
Na tu opasku, koju često čuje, Milena se samo nasmeši.

„Pre nego što sam došla u Centar, radila sam u privatnoj firmi, a dve godine posle završetka studija radila sam sve i svašta, samo da pomognem roditeljima koji su tada ostali bez posla. Možda baš zato razumem ljude koji dolaze ovde. Oni žele samo da budu saslušani, da ih neko čuje.“

Vladičin Han je varoš u Pčinjskom okrugu sa najvećim prosekom plata – većim čak i od Vranja. Ipak, i ovde ima onih kojima je potrebna pomoć. Trenutno je 330 korisnika, a povremeno neko zatraži jednokratnu socijalnu pomoć.

„Ovde dolaze ljudi iz nužde, zbog egzistencije. Ne mogu ni da uđu ni da izađu smejući se, ali je važno da im se posao završi“, objašnjava.

Milena je jedna od desetak žena na važnim funkcijama u ovoj maloj opštini pored auto-puta. Za nju je sasvim prirodno da žene vode preduzeća, ustanove i privatne biznise. Han je davno prestao da bude palanka.

„Taj patrijarhalni duh zadržao se unutar porodica, ali na javnoj sceni nema više podela na muške i ženske poslove. Ovde su na takvim funkcijama dominantne žene. Bilo mi je toplo oko srca kada sam na sednici Skupštine opštine videla da među direktorima dominiraju – žene“, kaže.

Njen moto je da mladi ne bi trebali da  boje odgovornosti, da budu uporni i pokažu svoje znanje. „Znam da se teško dolazi do posla, ali kad se dođe – onda svako neka pokaže šta zna. Znanje se brzo prepozna“, poručuje.

Zbog porodičnih okolnosti i karijere, malo je zapostavila lični život, ali i na tome je, kaže kroz osmeh, počela da radi. Ima mladića — pa ako bude sreće, biće i braka.