Sa betonirane staze s klupama, velike zelene krošnje platana i lipa pored Vlasine dobrim delom zaklanjaju široku i u vrelim danima duboku Vlasinu iznad brane, vlasotinačko kupalište ili more, kako ovo veštačko jezero nazivaju. Vlasotinčani.

Vlasina ima zelenu boju, ne od sunca, već od onog zelenog drvoreda i šume iznad brda, zapravo, svuda okolo je šuma. U njoj kupači, koji najpre ispuštaju krik zbog hladne vode, a potom pozivaju druge da uđu jer se voda u međuvremnu „stoplila“.

Na plaži propusni slamnati suncobrani. Ispod se ljudi suše od vode i sunčaju, ali više odmaraju ispod hlada velikih krošnji.

Gužva je, ali, ipak, umirijuće.

This slideshow requires JavaScript.

Ljudi koji čine jedno mesto jesu deo njegove kulture i istorije.

To je slika i atmosfera od juče od 14 do 15 sati, a tek posle podne, pričaju oni što samo šetaju stazom, nema mesta za peškir.

„Ovde su domaći, ali ima i Leskovčana“, priča stariji čovek s bicikom u prolazu dok fotografišem i ne uspevam da uhvatim lepote prizora.

„Ništa bez golog oka“, kaže isti čovek koji je nekada bio fotograf.

„Da, vidim“, odgovaram.

Nije samo Vlasina, za koji i sami Vlasotinčani kažu da je zagađena, razlog odlaska u ovu varoš o čijoj šarmantnosti i duhu se ispredaju priče.

Vlasotinčani su napravili svoju večernju priču, svoje šetailište, svoj korzo, korzo kojeg su se odrekle skoro sve varoši, sela i gradovi na jugu Srbije. Kej, onaj Nešićev, o kome je novinar Jugmedie Saša Stanković ispisao na stotine stranica, je centralno mesto za šetnju.

This slideshow requires JavaScript.

„Ne umem da objasnim, osim da je ovde uveče lepo i prijatno. Spoj udobne šetnje sa nasmejanim ljudima koji šetaju i čavrljaju dok deca oko njih trčkaraju, i miris reke u koju možeš da gledaš, ćutiš i zaroniš u vodu koja otiče ko zna gde“, priča mlada Leskovčanka.

Odlaze i sredovečni Leskovčani, bračni parovi.

„Skoro svako veče smo tokom odmora odlazili u Vlasotince. U šetnju, posle čega bi smo seli u neki od mnogih kafića gde je sve jeftinije nego u Leskovcu. Po prirodi teško uspostavljam kontakt, ali smo se u Vlasotincu sprijateljili sa nekoliko bračnih parova i, verujte, provodimo se fantastično“, priča takođe pedesetogodišnjk iz Leskovca.

Međutim, mnogi Leskovčani zbijaju šale sa svojim komšijama, nazivajući ih „Cincarima“, što u kolokvijalnom prevodu znači – cicije, i pri tom potežu staru priču da su od njih svojevremeno i Jevreji pobegli.

„Nadimak Rosuljci sve objašnjava“, komentariše prijatelj vidno razočaran zbog mojih pozitivnih impresija iz varoši gde često boravim zbog posla.

Ne slažem se s njim, ali ubeđivanje ne pomaže, a i mrzi me, možda zbog vožnje jer je put od Vlasotinca do Leskovca i u suprotnom pravcu toliko poslednjih godina postao frekventan i pun teških kamiona, da imaš utisak kao da si na ratnom putu.

Varoš Vlasotince i njeni meštani svakako imaju svoje mane koje nisu vidljive na prvi pogled, jer niko nije savršen, ali ja godinama pričam svojim prijateljima da bi, a sada je kasno, mogla da biram gde bi živela u Srbiji, to bilo Vlasotince ili Subotica, odnosno, moj Leskovac bi zamenila ovim varošima.

Subotica zbog svoje lepote centra i mirnih usporenih ljudi, a Vlasotince? Pa, verovatno zbog toga što delim priču sa Leskovčanima koji uveče izlaze u varoš na Vlasini, i što ulazeći sa one krivine i prolazeći pored niz starih i ne baš obnovljenih kuća, osetim neki mir, šarm jednog malog mesta iz koga se skoro niko ne iseljava, varoš puna života i smeha.