Oktobar 1915. godine, doneo je velika razočaranja srpskoj vojsi i narodu. Pritisnita sa tri strane, naša vojska se povlačila raznim pravcima prema Kosovu i Metohiji i južnoj Srbiji. Jedan od glavnih pravaca povlačenja nalazio se u blizini Leskovca. Bugari su prepoznali ovu stratešku okolnost i svim silama su se trudili da preseku pravac povlačenja srpske vojske pravcem Pirot-Vlasotince-Leskovac-Lebane.

Subota, 24 oktobar 1915. godine u prepodnevnim časovima bugarska izvidnica stiže do mosta između Leskovca i Vlasotinca. Kako bi čuvali odstupnicu Timočkoj diviziji, na mostu je ostalo 49 trećepozivaca 3 bataljona, ljudi srednjih godina u narodnim odelima i sa starim puškama. Videvši da je slabo branjen, za njom stiže i glavnina bugarske vojske. Onih 49 trećepozivaca ne beži, ne mnogo impresionirani, ostaju svi do jednog da brane most. Nakon višečasovne borbe Bugari prelaze Moravu uzvodno i nizvodno od čete, I opkoljavaju je. Preživeli vojnici pokašuvaju da se povuku ka Leskovcu, ali svi ginu u povlačenju.

Tela mrtvih vojnika krišom su pokopana bez ikakvog obeležja na mestima gde su vojnici ginuli. Ova četa vojnika je junački izginula, a svoj zadatak izvršila jer su Bugari tek sutradan ušli u Leskovac.

1. septembar 1929. Godina. Pitomci 56. klase Niže vojne akademije održavaju vežbe u selu Boljaru, srez Vlasotinački. Starešina klase, pukovnik Jeremija Stanojević u priči sa meštanima saznaje za dešavanja iz 1915. godine, i za činjencu da kosti palih heroja i posle 11 godina leže u neobeleženim grobovima kraj Morave. Zajedno sa svojim oficirima i pitomcima organizuje iskopavanje posmrtnih ostataka srpskih vojnika i njihovu sahranu uz prisustvo pravoslavnih sveštenika.

Nakon sahrane među oficirama i lokalnim stanovništvom počinje sakupljanje priloga za izgradnju spomenika. Betonski spomenik u obliku piramide podigli su vojnici 56 klase Niže vojne škole pod rukovodstvom inžinjera majora Basarka.

25. septembar, uz svečanosti i defile vojnika 56. klase Niže vojne akademije otkriven je spomenik spartancima iz 3. puka trećeg poziva Timočke divizije. Obred je vršilo 15 sveštenika, a izaslanik kralja je bio Aleksa Mitić komandant 5. armije.

I dalje na večnoj straži, čuvajući prelaz preko Morave (spomenik je pomeren prilikom izgradnje autoputa) stoji zapisano:

Putniče stani!

Ovde počiva 49 srpskihi neznanih ratnika koji pogiboše 24 oktobra 1915 godine junački braneći most kojim prolaziš.

Laka im srpska zemlja!

Nedelja 26. oktobra 1915. godine napad na Leskovac otpočeo je rano ujutru razmenom artiljerijske vatre između srpskih baterija na Hisaru i bugarskih baterija na istočnoj strain Leskovca odakle su Bugari nadirali ka gradu. U toj kanonadi nekoliko granata je palo i na sam grad a jedna od njih je pogodila staru Gimnaziju. Prva linija odbrane grada nalazila se uz železnički nasip, od Železničke stanice do današnjeg naselja Podrum. Ovu liniju su pomagali i stanovnici grada donoseći vojnicima ratni materijal, međutim mnogobrojniji Bugari uspeli su da potisnu naše vojnike koji su počeli da se povlače ulicama grada ka Hisaru na kome se nalazila druga linija odbrane.

Tridesetih godina XX veka, prilikom radova kod železničke pruge, pronađen je jedan kostur srpskog vojnika koji je sahranjen u blizini vojnih magacina. Tokom godina nađeno je najpre još dva a zatim i još četiri kostura koji su položeni u istu grobnicu sa prvim. Pripadnost vojnika utvrđena je po ostacima uniformi i vojne spreme koje su imali sa sobom. Njihov zajednički grob bio je obeležen samo jednom drvenom krstačom i primitivnom ogradom o cigala.

Na insistiranje komadanta Leskovca, artiljeriskog kapetana I klase Dobrosava Stojkovića, i uz pomoć Leskovčana, i pododbora rezervnih oficira i ratnika u Leskovcu, 15. septembra 1936. godine podignut je spomenik palim ratnicima. Spomenik u obliku piramide, na vrhu krasio je dvoglavi jugoslovenski orao, dok je ploči postavljeno sedam kamenih šlemova tipa Adrijan koji simbolišu sedam srpskih vojnika pohranjenih u grobnicu. Nakon drugog svetskog rata sa spomenika je uklonjen dvoglavi orao.

Pošto su probili prvu liniju odbrane, idući leskovačkim sokacima i ulicama bugari su se podvukli pod Hisar. Pošto je naša artiljerija na Hisaru izgubila moć da dejstvuje, vojnici su počeli da se povlače prema Lebanu. Na brdu je ostalo jedan odred pešadije pod komandom kapetana Stanka Ristića, kada su bugarski vojnici pojavili pred našim rovom, srpski vojnici su bacili sve topove niz Hisar prema nadirućim bugarima. Naši vojnici prihvatili su neravnopravnu borbu u povlačenju i na samom platou brda Hisara poginuli su skoro svi, a među njima i kapetan Stanko Ristić. Nakon rata na Vidovdan 1922. godine podignut je spomenik Neznanom junaku u čast svih boraca koji su dali svoje živote za odbranu Leskovca.

Spomenik se pripisuje „Neznanom junaku― kojije kasnije identifikovan kao poručnikVladimir Lazarević iz Aleksinca. Međutim oktobra 1930. godine Leskovačka opština dobila je pismo od Požarevljanina Miloja Miškovića, svedoka događaja tog dana u komeon palog oficira identifikuje kao kapetana prve klase Stanka Ristića.

U pismu se opisuju događaji tog dana:

Tog dana branili smo Leskovac sa položaja više Leskovca ,mislim da se zove Kisar, sa ostakom bataljona i oko 9 časova pre podne bataljon se povukao, pod kišom šrapnela ka Prokuplju a ja sam ostao sa mojim vodom da štitim odstupanje bataljona. Kada su Bugari došli do položaja ja sam se koristeći se vinogradima povukao u pravcu bataljona. Na jedno 100—200 metara od samog položaja naišao sam na mrtvog pešadijskog kapetana Ι klase Stanka Ristića koji je poginuo od neprijateljskih šrapnela. Kako nisam imao vremena da ga sahranim jer su me Bugari u stopu gonili, ja sam ga ostavio na samom položaju mrtvog poginulog, a ja sam sa ostatkom voda produžio u pravcu Prokuplja i na 2 – 3 kilometara stigao sam poručnika Vladimira Lazarevića i sa njim zajedno počeo da se povlačim. Poručnik Lazarević išao je ispred mene 8 do 10 metara. Od jednom stade okrenu se prema meni i nasmeja. Ja ga upitah „ Šta ti je Lazareviću ?. A on mi ništa ne odgovori već pade na zemlju. U brzini naredio sam vojnicima da ga ponesu i oni su ga izneli na jedno brdašce i položili na zemlju. Tada sam video da je počeo da prevrće očima i odmah sam primetio da je bočno pogođen neprijateljskim zrnom. Morao sam da ga ostavim jer drugog spasa nije bilo, pošto je smrtno ranjen. Ispod brda gde je Lazarević ranjen nalazi se jedno selo.

Šta je docnije bilo sa poručnikom Lazarevićem ne znam, ali mislim da su ga Bugari odveli u ono selo i odatle evakuisali negde u Bugarsku bolnicu. Prema ovome pravi je leskovački neznani junak pešadijski kapetan Ι klase pokojni Stanko Ristić, čije se ime nigde na pominje na podignutom spomeniku u Leskovcu. Pokojni Stanko Ristić ne samo da je hrabar i dobar vojnik već je je bio i drug i starešina a u njemu je država izgubila jednog vrlog i vojnika i čoveka. Bog da mu dušu prosti@,

Požarevac

7. oktobar 1930.godine.