Još 1926. godine je jedan od urednika “Leskovačkog glasnika” Sreten Dinić apelovao na svoje sugrađane da ne zagađuju reku, da u nju ne bacaju đubre i mrtve životinje. Ali kao da nije imao ko da ga sluša.

Veternica je 93 godine kasnije potpuno mrtva reka, u kojoj nema ni žive ribe, a nekada su u njoj živele i jegulje. Nije se tih dvadesetih godina prošlog veka hajalo ni za Dinićevu ideju da se Veternica učini veštački plovnom, već smo nekoliko decenija kasnije od nje napravili beživotni i često smrdljivi potok sa kejom koji se očisti tek kad koji novinar podigne glas da je uraso u korov.

Deo teksta Sretena Dinića iz “Leskovačkog glasnika” od 23. janura 1926. godine  vam prenosimo na našem portal, a vi sami procenite da li se od tada do danas u mentalitetu Leskovčana bilo šta promenilo:

Tih godina veterinari su namerno trovali pse lutalice i leševe bacali direktno u Veternicu

“Eto kakvi su doživljaji i razlozi rukovodili mene na pokretanje ideje za stvaranje kupatila i veštačke plovidbe na Veternici koja ima sve uslove za to, a nikakav bes i dokolica, kaoo štosu neki mislili.

I stvorilo se i postiglo se jedno najveće kulturno delo što je Leskovac do sada video, od private inicijative jedan od najlepših sportova na svetu, sport nad sportovima. Na opšte zadovoljstvo omladine i trezvenog građanstva. Sva strahovanja od njega, zima je ova pokazala, da su bila neosnovana. Ali pojedini ljudi, znajući da mi nismo zaklali ni jagnje ni prase za kurban, pobacaše kučiće u reku, da bi nam bar to poslužilo za kurban! A jedan je namerno bacao đubre u reku kad god se mni priberemo na vodi uveče. Pre je bilo zabranjeno i jagnje zaklati u reci, sad najedanput postade popularno bacanje kučića u nju. I protiv toga se niko nije bunio.

Nije istina da seljaci zagađuju vodu, kao što se priča. Naprotiv, oni mnogo više poštuju vodu nego svi drugi staleži. Dokaz je za to što leti svi iz Leskovca idu više varoši da se kupaju gde nije voda zagađena, iako je ta voda kroz toliko sela prošla. Jer sela znaju da im ta voda treba da poje stoku, da se peru, pa i da je piju gde nema druge vode. Nikad neće seljak bezdušno bacati u vodu lešinu ili đubre jer zna da ispod njega ta voda još nekome treba. Čak šta više oni smatraju za greh zagađivati tekuću vodu. Njihovo topljenje konoplje ne bi se ni osetilo kroz našu varoš da se ovde vagonima ne topi usred varoši.

Gledana stvar ma s koje strane, mnogo čuvenom Leskovcu ne služi za ugled zagađena reka puna đubreta i mrtvih kučića usred leta kada mu ta voda najviše treba, jedina krvna arterija njegova. Od te slabosti on se može izlečiti samo tako ako odstrani politiku od unutrašnje komunalne politike.

I da bi zdrava kulturna svest progovorila, potrebno je da se više ne baca đubre u reku, da se kučići, koje marveni lekar potruje, ne bacaju u reku nego zakopavaju van varoši, da se Ciganima preporuči da konoplje tope ispod varoši ili u naročitim rezervoarima u rečnom koritu, čija će voda biti izolovana od tekuće vode, za vreme žarkih i sušnih dana, da bi se varoš mogla koristiti tom vodom.

Da se ranije mislilo o tome, Leskovac bi odavno imao svoj Jordan, a ne Sodom i Gomor, pun otrova i raznoraznih kurbana. Ali ono što nije bilo juče, neka bude sutra”, pisao je Sreten Dinić.

PROČITAJTE VIŠE:

Ubijene reke – DOKUMENTARNI FILM

Očigledno, nije imao ko da ga posluša.