Na samo 22 kilometra od Leskovca, petoro dece od 7 do 14 godina odrasta u kući bez struje, bez vode, bez sigurnog krova i bez ijedne sobe u koju bi bez stida mogli da uvedu drugove. Njihova majka krije suze da je ne vide, a najveća muka ove porodice nije samo glad – već sramota s kojom deca svakog dana odrastaju. Reč je o bogatom selu Kutleš.

Socijalna pomoć i dečji dodatak dovoljni su tek za sveske, knjige i najosnovniji školski pribor za petoro dece. Za život – nisu.

Deca imaju od 7 do 14 godina. Otac je bolestan. Zato je na majku pala i kuća i glad i briga i sav teret ove porodice. Na sitnu, vrednu i slabašnu ženu koja ide u nadnicu kad god je neko pozove, samo da tog dana unese nešto u kuću.

„Borim se koliko mogu. Nemam svoje imanje, ali obrađujem tuđe. Kad mi je teško, kad me snaga izda, sakrijem se i plačem da me deca ne vide“, priča za Jugmediu Biljana Čalavić.

I dok majka krije suze, deca rastu u bedi koja se više ne može sakriti.

Tri školarca su odlični učenici, a najstarija devojčica, učenica osmog razreda, vrlo dobra. Uče, peru se, oblače i odlaze u školu kao i sva druga deca. Samo što se posle nastave ne vraćaju u dom, već u trošnu kuću kroz koju prolaze i vetar i hladnoća.

„U njihovu kuću ne bih pustila ni piliće, ali su Biljanina deca neverovatno čista i uvek pristojno doterana. Toliko su poštena da u voćnjaku neće da uberu ni šljivu dok ne pitaju“, priča komšinica.

Biljanu, ipak, najviše ne boli glad. Ne boli ni hladnoća. Najviše je boli stid njene dece.

„Nije da oni neće da dovedu drugove. Nego se moja deca stide da ih uvedu u ovu kuću. Ovo liči na šupu“, kaže, a glas joj podrhtava.

Njena deca nemaju gde da pozovu vršnjake. Nemaju gde da proslave rođendan. Nemaju ni jedan kutak koji bi mogli da pokažu bez stida.

U kući su samo dva polomljena kreveta. Na jednom, malo većem, u jednoj sobi spavaju sva deca. U drugoj sobi spavaju roditelji – baš tamo gde krov prokišnjava.

„Jedna porodica iz Leskovca obećala je da će nam pokriti kuću. Stavili su stare grede i stare crepove samo iznad dečje sobe i više nisu dolazili. Pomažu nam komšije, nekoliko porodica, ali više skoro niko. A mene je sramota da tražim.“

Kroz gotovo praznu kuću, u kojoj su ostali samo polomljeni kreveti, sto i nekoliko stolica, prolazi vetar. Memla se tu i ne zadržava, jer u trećoj sobi nema ni prozora, ni stakala, ni vrata. Samo otvor kroz koji ulaze i hladnoća i mrak.

„Kad bi makar to bilo zastakljeno, bilo bi toplije. Zimi je užasno. Beda i hladnoća. Tresemo se“, priča Biljana.

Onda na trenutak podigne glavu, kao da ni pred nama ni pred sobom neće da se preda.

Možda će, kaže, jednog dana biti bolje. Kad deca porastu. Kad stanu na svoje noge. Kad počnu da zarađuju. Do tada, ostaje samo nada – i strah da ni ona neće biti dovoljna.

Biljana želi da joj deca nastave školovanje u Leskovcu.

„A kako, ni sama ne znam“, kaže i sleže ramenima, gledajući u prazno.

U toj kući nikada nije bilo ni struje ni vode. Uveče pale baterijske lampe, tek toliko da decu smeste u krevet već oko 20 sati. Vodu uzimaju sa pumpe u dvorištu, ali ni ona nije za piće.