Moji su roditelji za pet godina mog školovanja od usta odvajali, bukvalno gladovali da bi ja u Beogradu imala za stan i troškove, a sve se nadajući da ću posle fakulteta naći svoje mesto pod suncem, da ću raditi ono za šta se školujem na fakultetu. Gledam im sada tužna lica kao da mi nešto zameraju, priča diplomirani psiholog, koja radi za mašinom u jednoj od velikih stranih kompanija u Leskovcu.

“Da li sam ih ja izneverila iako manju ocenu od osmice nisam imala na fakultetu, bila na budžetu, završila u roku, odricala se izlazaka pa Beograd nisam ni upoznala za pet godina? Da li misle da sam nesposobna što nisam mogla sebi da neđem posao u struci ili mi zameraju što se nisam učlanila u SNS, kako mi savetuju moji i njihovi prijatelji?”, pita se tridesetogodišnja devojka boreći se sa svojom mukom i dilemama.

Niko od naših desetak sagovornika sa fakultetskim diplomama ne zna koliko visokoškalaca radi na motanju kablova ili šivenju čarapa i farmerki u četiri strane kompnije – Jura, Aptiv, Falke i Džinsi, ali svi kažu da ih ima mnogo.

„Na mojoj liniji od 60-ro radnika je nas šestoro, a koliko čujem, slično je i na drugim linijama“, tvrdi žena blizu pedesete koja je diplomirani inženjer po struci, a koja je je posle gubitka posla u državnoj službi morala da se zaposli u jednoj od ovih fabrika.

„Tužna sam, tužna jer znam da iza sebe imam vidljiva dela. Tužna sam jer znam da meni nije ovde mesto. Mene su moji roditelji vaspitavali da učim i da se ostvarim u svojoj profesiji, da se sama snalazim i da vodim računa o ugledu porodice. Tako sam ja i svoju decu vaspitavala, ali kako se ovde poštenje i znanje ne cene bez veza i bez partijske knjižice, one su napustile Leskovac i već sebi, bez ičije pomoći, trasiraju put u Beogradu“, priča ova još uvek mlada žena kojoj su se za godinu dana motanja kablova urezale duboke bore na licu.

Iz stare je leskovačke porodice inetelektualaca. Kaže da među njenim novim kolegama sa srednjom i osnovnom školom ima divnih ljudi, ali..?

Svi naši sagovornici su zahtevali anonimnost, moleći nas da učinimo sve kako ne bili prepoznati.

Ne pripadam ovom miljeu

„Ne želim nikoga da povredim, ali nas nekoliko koji radimo na ovoj liniji osećamo da intelektualno ne pripadamo ovde, da ne pripadamo ovom miljeu ponašanja u kome je prostota govora i nepoštovanja ličnosti. Morala sam zbog egistencije ovde, ali čim mi se deca stabilizuju, prodaću sve što imam i otići u Beograd“, priča tužnih očiju u kojima se naziru suze.

U ovim fabrikama za mašinama jure norme i diplomirani ekonomsiti, diplomirani pravnici, diplomirani farmaceuti, profesori srpskog jezika i profesori engleskog jezika. Zatim, diplomirani inženjeri nekoliko struka, oni koji bi mogli baš u ovim fabrikama da budu u menadžmentu a ne da vrte kablove i šiju. Do pre nekoliko meseci radnik je bio i jedan lekar opšte prakse, a ubedljivo najveći broj među visokoškolcima su učitelji i učiteljice.

Nada za izlazak iz pakla

„Mi u šali kažemo da su ove leskovačke fabrike sabirni centri visokoškolaca za mašinama. Mi se šalimo na svoj račun i svi živimo u uverenju da ćemo iz pakla u kome smo se našli izaći. No, kada ostanem sama sa svojim mislima, kada u trećoj smeni bacim pogledam na moj Leskovac koji spava, ja osetim takvu tugu oko srca i pitam se šta ću ja ovde, šta ja ovde tražim?“, priča mlada žena koja poseduju master diplomu Ekonomskg fakulteta u Nišu.

Tuga je, kaže, tim pre veća što je za tri godine rada stekla tri hronične bolesti, zbog čega nije u stanju da mlađe dete podigne u ruke.

Izneverene nade i dobijene bolesti

„Imam začetak diskus hernie i svaki nagli trzaj je opasnost od kočenja, a vremena za fizioterapiju ili nemam ili ona u Leskovcu ne funkcioniše. Sa svoje 34 godine dobila sam povišen krvni pritisak kojeg kontrolišem lekovima i ubrzani rad srca sa preskakanjem, zbog čega takođe pijem lekove”, priča od rada i brige mlada žena sa velikim i lepim, ali tužnim očima.

Fakultet je završila sa prosečnom ocenom 8,62, a u master diplomi joj stoji desetka.

„Moji su roditelji radnici. Nemaju veze u gradu. A ja lično neću da se učlanim ni u jednu stranku pa makar ovde izgubila i život“, odlučna je majka i supruga, čija su se suva leđa vidljivo povila u ramenima.

Diplomirani profesor geografije je tokom studija maštao o dnevniku u rukama, o časovima sa učenicima, o prenošenju stečenog znanja na niškom univerzitetu. Danas on mota kablove po smenama, već pet godina.

Partijsko laktanje

“Pitam se zašto je država uopšte ulagala u moje školovanje? Pitam se kako su se neki moju drugovi i neke moje drugarice zaposlile u struci a ja nisam mogao? Pitam se a znam odgovor i on je težak jer je dobiti posao sa mojim fakultetom danas čitava nauka, a prvi korak je učlanjenje u stranku. Međutim, ne prođu svi dobro. Imam druga koji je 7 godina tamo i nije uspeo da se zaposli. I tamo treba laktanje, da te vidi glavni, da mu uvek budeš pred očima, da mu laskaš. E, ja to nisam hteo, to nije muški, to je prjavo i podlo. I zato sam verovatno ovde”, priča tridesetpetogodišnji otac dvoje dece.

Na početku mu je, kaže, bilo čudno i dugo mu je trebalo da se pomiri sa situacijom u kojoj se našao.

“Nas nekoliko kolega je već sa 28, 29 godina osnovalo porodice, dobili smo decu, a novac niotkuda. Na leđima roditeljima. Tih 35.000 do 40.000 hiljada dobro dođe, pokrpe se računi i ostane za još nedelju dana života, a ostatak ponovo grebanje od roditelja. Mislili smo da samo premostimo život na godinu, dve. Moji drugovi su premostili i otišli brzo u inostranstvo i tamo se snalazi ko kako ume. Ja nisam imao hrabrost i tu sam gde jesam. Uklopio sam se, utopio se u beznađe, no, i dalje sanjam dnevnik i učionicu”, ispoveda se diplomirani geografičar.

Šefovi i prijateljice

Iako je reč i kompanijama koje dolaze iz zapadne demokratije, u ovdašnjim fabrikama šanse za napredovanje se dobija u 90 posto slučajeva, tvrde sagovornici JuGmedie, na veze, na protekciju razne vrste.

“S vremna na vreme oglasi se interno neko šefovsko, odnosno, lidersko radno mesto. Uvek se prijavim, uvek prođem odlično na razgovorima jer poznajem tehnološki process i govorim odlično nemački i engleski, ali na kraju se moje nade izjalove. Nedavno je izabrana žena bliska onom glavnom koja ima srednju školu bez poznavanja je stranih jezika”, priča s početka naše priča diplomirana inženjerka.

Diplomirani ekonomista priča da je u lider timu jedan difovac. “Pitam ga kako se on razume u menadžment, a on odgovara da se ne razume on ali se razume njegov ujak, a ujak mu je jedan od lidera SNS-a”.

Žena tridesetih godina sa Fililoškim fakultetom radila je u sektoru kontrole, ali je bez obrazloženja smenjena sa tog radnog mesta i bačena u proizvodnju. “Na moje mesto je došla šefova ljubimica”, veli i dodaje da je vodila pravi mali rat u kompaniji, ali da joj je zaprećeno otkazom posle jednonedeljnog bolovanja, pa se ućutala.

Zbog velikog priliva stranih kompanija u grad na Veternici nezaposlenost je smanjena, ali u tim kompanijama ima mesta najviše za po desetak visoškolaca, pa ne čudi što upravo mladi ljudi sa fakultetom odlaze iz Leskovca u Beograd i Novi Sad ili u inostranstvo, odakle se više ne vraćaju.

Da nam mozgovi ne kleče

Odliv mozgova, opravdanje je vlasti, karakteristično je za sve zemlje u okruženju pa i za samu Evropu, ali Srbija u kojoj nestajemo, takav luksuz ne bi smela više sebi da dozvoli jer su migracije mozgova davno prešle crvenu liniju, ne može ako je ozbiljna država i ako podjednako misli o svim njenim građanima.

Oni koji su otišli neće se vratiti, ma koliko se trudili da afirmišemo sporadične slučajeve povratnika, ali oni koji su ostali ne smeju se terati u očaj i tugu, deljenjem na naše i njihove. Jer, u normalnim nacijama vođe nisu srećne ako su im građani poniženi i naterani da izgube dostajanstvo i kleče za radno mesto i to oni u čije smo školovanje ulagali svi mi.