I tika od prvi lešnici u septembar do prve crešnje u jun. Od ponedelnik do subotu. Po vrljaci, kamenjaci, po čepeljaci. Nema raspus za primirje, za Božič, za Veligden. Dodek si đak puniš torbu sas znanje, posle s muku i nevolju, sekiracije, nadanje.

Moj unuk je bio avijatičar, traktorista, odgajivač konja, atletičar, možda će jednom biti frizer kao Šurda, ali trenutno je planinar.
Pokazuje mi na telefonu neke brojke.
– Šta ti je to?
– Brojač koraka. Toliko sam danas napravio koraka na Kosmaju. 9534.
– A šta je to? Nadmorska visina?
– O neeeee! Ne razumeš se ti, deda, u pešačenje!
***
– Ajde, – veleše mi mama, – zapni malko s rabotu da poviše posrabotimo, za nekoj d’n če pojdeš u
školu pa ce odmoriš.

A od Preslop do školu u Gracku osam kilometra u jed’n pravac. Tigaje se neje znalo za ovija
metereoalrmi razne boje, pusto ostalo ništa nesmo znali, nego smo po svako vreme išli u školu.

Po ćišu, vetar, moglu, grmljavinu, sneg, stud. Niti nije pa koj pituval možeš li ako si troška od
čoveka, u džep mož da staneš. Stareja je kazal da se ide u školu i tuva je kraj.

Zimi se natrontamo da ni se samo oči c’kleju. Još doline spu, još se pceta nesu iz kotala izvlekla,
još se strišaju brda od mraz, nigde videlce, a ti poodiiš na put u bolji život. A otvoriš vrata ono
mečava s’spe sitan sneg u lice i u oči, tek da znaješ kvo te den’ska čeka. Razgrtaš t’vninu, s’n,
moglu, vejavicu. Điraš kr’z onuja snežinu, padaš u sospe, pomagaš se s kolena, laktovi, punu se
čižme s’s sneg, šija, torba, šumaci se potopili u zimsku tišinu samo čuješ kude buka veli
krrrrrrccccc, od mraz puca, ni zečji trag da vidiš, ni lisica se ne javlja. Usitniš skroč, pa on’ka u
društvo trkaš nekiko, ne ostavljamo jedno drugo. Neje ni, bre, ni padalo tolko teško, kva je tova
rabota bila ne znam, a sa me, ete, lele, stra vata ka pomislim ko je bilo.

U školu, isna, kube bubnji, otopi se sneg u čižme, pa nođe cel d’n gliv’c, posle prsti izmrzli te
uvečer doma nalagamo na nji zelje iz kacu, a dodek se četvrti čas ne završi jedva se malko i
osušimo. Jedino što nije najgrejalo je ka ti se nekoje blađe i tople oči usmivnu iz klupu ispred
tebe, ma videli li ste vije kikve ubave oči imaju devojčetija planinska.

Vadiš knjiđe iz torbu, a ti si peta ili šesta generacija koja iz nji uči. Neje se imalo za novo. Lisje
zbrčkani, omeknuli, zgužvani, mogla se sarma u nji zaviva. Iscedi se otopen sneg, a iz svesće i
knjiđe ispadaju trošće od lebac i sirenjce, tolko se imalo, što ti roditelji zavili u artiju od džak od
brašno da turiš zalčak jedenje usta ka se vrtaš snagu da povrneš.. Cela mi je istorija, od staro
rimsko carstvo do zasedanje AVNOJ-a na sirenje mirisala, a ka uznem geografiju ko da svi
narodi na svet samo sirenje pravu.

Dodek doma dojdeš ono paj t`vnina. Upali se videlce, pa se i gas pospara, pa ti uči ako možeš.
I tika od prvi lešnici u septembar do prve crešnje u jun. Od ponedelnik do subotu. Po vrljaci,
kamenjaci, po čepeljaci. Nema raspus za primirje, za Božič, za Veligden. Dodek si đak puniš
torbu sas znanje, posle s muku i nevolju, sekiracije, nadanje. Ono, isna, posle kr’z život nikoj se
ne obruka. Nekoj se po snajde, nekoj po numeja, ali ničiji roditelji ne pocrveneše od sram, ne
obrukaše đi pešaci. Naučili sas malko, da rabotu, da pretrpu nemanje, a ka pomiluju sas ruku
punu s mazulji ono ti blagne u dušu ko onija vetar što sneg topi, naučili da volu svoju muku.
***
– Mož, da bude, dedin, mož da bude i da se ne razumim u pešačenje, vije ga merite sas
instrumenti, a nije smo ga s dušu merili.