Poznavaoci fudbala su odavno čuli za Anu Minić iz Vlasotinca, koja je prva žena iz Srbije na listi UEFA posmatrača suđenja. Međutim, novost je da Aninim stopama sigurno korača njena zemljakinja Milena Ristić, maturantkinja Gimnazije „Stevan Jakovljević” u Vlasotincu. Ovo je priča o jednoj samouverenoj devojci koja uspeva da usaglasi školu i sport, u dnevniku ima sve petice, a na fudbalskom terenu uspešno sudi muškarcima i ženama.

Za početak pitali smo Milenu kako se od brojnih sportova odlučila baš za fudbal, jer još ima onih koji misle da je to igra za dečake.

„Fudbalom sam počela da se bavim od svoje desete godine. Kada sam počela da treniram, bila sam jako mala, nisam ni bila svesna da ću ovoliko zavoleti fudbal. Sa sestrom od strica sam zajedno otišla na prvi trening, upoznala dosta drugarica i počela da treniram. U početku za mene je to bio samo običan sport, odnosno još jedan u nizu sport kojim sam se bavila. Međutim, kasnije se stvorila jedna velika ljubav. Uvek sam jedva čekala da ustanem, spakujem opremu u ranac i krenem na trening. Nije postojalo ništa što može da me spreči da ne odem na trening. U početku je dosta devojčica treniralo i jako mi je bilo lepo, jer sam stekla mnogo novih prijatelja. Trenirala sam u Vlasotincu 7 godina, u mnogim mestima odigrala utakmice, stekla nove prijatelje, naučila dosta toga. Nikada mi nije bilo teško da ustanem ranije, da propustim mnoge stvari, rođendane, slave, jedino mi je bilo važno da spakujem kopačke, omiljeni dres i da što pre odem na stadion da treniram. Stadion za mene predstavlja moj drugi dom“, započinje svoju priču nasmejana devojka.

Kako obično biva Milenin talenat uočili su i van Vlasotinca, pa je tako dobila poziv da trenira za ŽFK Radnički iz Niša.

„Nakon 7 godina treniranja dobila sam poziv iz ekipe Radničkog iz Niša. To je bio događaj koji ubrajam u one najlepše događaje koji su mi se desili. Tamo sam bila godinu dana, takođe upoznala dosta drugarica, bila na kampu sa njima i stvorila veoma lepe uspomene. Na tom kapmu sam upoznala jednu ženu, koja je bila sa nama i toliko je zavolela da smo posle toga ostale u kontaktu i da smo nastavile da se družimo i čujemo. Moram da pomenem da fudbal nije jedini
sport kojim sam se bavila, ali da je jedini sport u kojem sam pronašla sebe“, objašnjava sagovornica.

Preloman momenat se desio pre dve godine kad je Milena počela da pohađa školu suđenja u
Vlasotincu.

„Kada sam napunila 16 godina, čula sam da postoji škola suđenja ovde u Vlasotincu i odlučila da pokušam da se okušam i na tom polju. Položila sam seminar i počela da sudim. Samim tim što sam položila i počela da sudim, morala sam da se opredelim između igranja i suđenja. Omiljeni sport mi je fudbal i šta god radila, a da ima veze s njim mene čini srećnom. Nije mi bilo važno da li ću da igram ili da sudim, samo mi je bilo važno da fudbal ima veze s tim. Veoma teško mi je bilo da putujem svakog dana, a nisam bila spremna da se odselim, pa sam odlučila da ostanem u
Vlasotincu i da suđenje bude moj hobi. Nakon skoro dve godine suđenja, otišla sam na seminar ženske lige u Staroj Pazovi za koji sam se spremala dosta dugo. Tamo sam položila za Prvu i Super ligu za žene, a trenutno polažem i za viši rang što se tiče muške lige, trenutno sam u Jablaničkoj ligi. Trudim se svakog dana i nastaviću da se trudim, jer želim da ostvarim svoje snove“, govori o svojim sportskim planovima Milena Ristić.

Pitali smo maturtkinju kako komentariše predrasude da je fudbal za dečake i kako uspeva da bude
uvek spremna u Gimnaziji i na fudbalskom terenu

„Često sam se susretala i sa mišljenjima da je fudbal sport za dečake, ali ja tako ne mislim, i ne želim da slušam predrasude. Smatram da su svi sportovi podjednaki, i da svako treba da se bavi onim što voli. Što se tiče škole i fudbala, trudim se da uvek lepo rasporedim svoje vreme i da ne zapostavljam ni jedno ni drugo. Smatram da kad se nešto želi, onda to može i da se uradi. Obožavam da sa tatom zajedno gledam utakmice. Fudbal je postao sastavni deo mog života i nešto bez čega ne bih mogla. Kad bolje razmislim, kad nisam na stadonu ili na treningu onda me uglavnom mogu naći kod kuće, tako što gledam i pratim utakmice. Kada sam počela da treniram, nisam bila svesna da će roditi ovolika ljubav u meni. Ne želim da prestanem da se bavim time, jer je to nešto što mene ispunjava. Nadam se da ću ostvariti svoje snove, i uspeti u svom cilju“, samouvereno odgovara Milena.

Sport nije samo igra, nego tu ima puno lepih i ponekad manje lepih stvari, ali to je nešto neizbežno kako bi se došlo do cilja.

„Nedavno sam se prvi put susrela sa nacionalnom televizijom i tu utakmicu ću pamtiti, dosta stvari su mi se dešavale kojih se rado sećam, često su mi se dešavale i one stvari kojih i ne želim da se sećam, ali je sve to sastavni deo sporta. Najvažnije je to da sam upoznala dosta ljudi, kolega sa kojima se često čujemo i viđamo. Stekla sam veoma dobra prijateljstva i do sada posetila dosta mesta u Srbiji. Da nije fudbala, verovatno neka mesta nikada ne bi upoznala, nikada ne bi stekla nova prijateljstva. Skoro svaki dan sam na stadionu, i to je nešto što me ispunjava, a lopta je oduvek bila moja omiljena igračka“, zaključuje naša sagovornica.

Milena pored sporta planira da nastavi dalje školovanje, da upiše Kriminalističko-policijski
univerzitet u Beogradu. Naravno mi joj želimo da položi prijemni i da nastavi da ostvaruje svoje
planove.