Ana Vidosavljević ima krajnje zanimljiv život. U rodnom je Vlasotincu završila osnovnu školu i gimnaziju, potom je studirala u Beogradu, a danas živi u Indoneziji i radi za američku izdavačku kuću. Ovo je intervju žene koja je profesor engleskog jezika, politikolog, menadžer, instruktor surfa, maserka, spisateljica i od nedavno mama.

Šta nam možete reći o vašem odrastanju u Vlasotincu?

Odrastanje u Vlasotincu pamtim kao najlepše detinjstvo provedeno na ulici uz igru i smeh. Tih bezbriznih dana se uvek rado sećam. Iako su godine rata u Bosni pale nekako u to vreme, naša dečija igra nam je dozvolila da ne osetimo sve probleme koje je doneo rat.

Vaš deda je bio čuveni Božidar Spasić Tropša, jedan od prvih profesora Gimnazije „Stevan Jakovljević“.  Šta možete reći o njemu, kao i o Gimnaziji u kojoj ste počeli da učite engleski jezik?

Moj deka, čuveni Tropša, bio je moj veliki uzor i jedan od najboljih prijatelja. Mnogo više vremena sam provodila u kući deke Boška i bake Gordane nego u sopstvenoj kuci. A oni su me kao prvo unuče mnogo mazili i pazili. I na mene su preneli tu ljubav prema knjizi i prirodi (baka Gordana), i za dalekim zemljama i drugim kulturama (deka Boško). Iako sam u gimnaziji bila na matematičkom smeru, nekako je ta ljubav za putovanjima prevagla da se opredelim da studiram engleski jezik i knjizevnost na Filološkom fakultetu  u Beogradu, jer sam shvatila da mi je znanje engleskog neophodno kako bih uživala u tim putovanjima. Gimnazija „Stevan Jakovljević“ mi je dala odlično obrazovanje, pa nisam imala problema da se upišem na željeni fakultet. I zahvalna sam svim mojim profesorima iz gimnazije koji su mi ostali u dragom sećanju.

Po čemu pamtite studiranje u Beogradu?

Studiranje u Beogradu pamtim kao naporan rad. U to vreme kao dete iz provincije morali ste da učite mnogo više od beogradske dece kako biste se dokazali i završili fakultet. Daleko ste od svojih i nekako vas beogradska deca gledaju sa podozrenjem, pa to na mladu osobu može imati negativne posledice. Ali, ja sam se trudila da se ne obazirem na to ko me kako gleda, već sam se fokusirala na studije i zvršila ih u roku.

Zašto baš master iz političkih nauka?

Master na političkim naukama završila sam kasnije kada sam već počela da radim u Institutu “Mihajlo Pupin” kao prevodilac i asistent direktora. Firma je finansirala da završim master, a da sam ostala u Srbiji finansirali bi i moje doktorske studije. Ali ja sam u međuvremenu dobila stipendiju indonežanskog Ministarstva za obrazovanje da studiram indonežanski jezik i kulturu, pa me je to dovelo na Bali.

Kako je došlo do toga da ostanete u Indoneziji?

Nisam planirala da ostanem duže od godinu dana, koliko je trajao taj obrazovni program, ali sam se u međuvremenu zaljubila u Indoneziju, dobila ponudu za posao i odlučila da ostanem da živim ovde. Radila sam uglavnom kao nastavnik engleskog i menadžer nekih hotela, ali sam, nažalost, ostala bez posla zbog korona virusa.

This slideshow requires JavaScript.

Objavili ste zbirku pripovedaka o Vlasotincu na engleskom jeziku. Otkud Vi u spisateljskim vodama? Da li možete nešto više reći o Vašoj književnosti?

Pisanjem se bavim od malena. To mi je oduvek bio hobi zahvaljujući mojoj baki Gordani, koja mi je kupovala lepe sveske u kojima sam pisala pesme i priče. Baka je u meni probudila ljubav za čitanjem.  Jedna od mojih knjiga „Flower Thieves (Rakija, Mulled Wine, Circus and Sarma)“ su u stvari priče iz mog detinjstva u Vlasotincu, napisane uz mnogo humora uz osvrt na srpsku kulturu i običaje. Druga knjiga „Mermaids“ je zbirka kratkih priča. Obe knjige je objavila izdavačka kuća Adelaide Books sa sedištem u Njujorku i Lisabonu. Za sada još uvek nisu objavljene na srpskom jeziku, ali nadam se da će neko od naših izdavača da ih objavi.

Kako je biti mama u Indoneziji?

Biti mama je divan osećaj. Ovde u Indoneziji ima i prednosti i mana kada ste stranac. Sve je mnogo skuplje za vas kao stranca, ali vam i ne treba mnogo. Moj sin je svaki dan u peleni bez odeće. Retko kad nosi majicu. Ovde se živi mnogo opušteniji nego u gradovima (život na svim ostrvima je mnogo opušteniji i usporeniji nego u velikim gradovima). Nema žurbe, jurnjave, stresa, a ipak se sve što je potrebno odradi.

Da li imate neki hobi? Šta biste rekli o sebi van profesionalnog života?

Ono što me drži ovde su surf, prelepo ostrvo koje odiše impresivnom i jedinstvenom kulturom i tradicijom, obilje dobrih prijatelja koje sam stekla, divna klima (večna leta) i Balinežani kao ljudi (ljubazni, druželjubivi i skoro uvek nasmejani). Moji hobiji su pisanje, surfovanje, plivanje i čitanje. Sebe smatram jako srećnom osobom što sam imala prilike da proputujem i upoznam neke druge kulture i ljude. To je pravo bogastvo koje ostaje za celi život. A usput sam i naučila mnogo toga. Zavšrila sam kurs za masažu. Dobila međunarodni sertifikat za poznavanje anatomije i fiziologije. Zavšrila sam i međunarodni ISA kurs za instruktora surfa, a takođe i kurs za spasioca u okeanima i morima poznat pod nazivom Bronze Medallion. Volim vodu, zahvaljujući Vlasini na kojoj sam odrasla.

Planovi za budućnost? Da li ćete skoro doći u zavičaj?

Planovi za budućnost su da uživam gledajući svog sina kako odrsta. To je ono što je sigurno. A eto nadam se da ću naučiti još neki jezik i objaviti još koju knjigu. Nadam se da ću doći u Srbiju kada se situacija normalizuje i putovanja budu moguća. Možda krajem ove godine.

Vaša poruka mladima u Srbiji?

Moja poruka mladima je da nikako ne odustaju od svojih snova, jer oni se pre ili kasnije sigurno ostvare.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.