Najlepša uloga na svetu je biti roditelj, ali kada vaše dete ima zdravstveni problem, a vi nemate para da mu pomognete, ta uloga ujedno postaje i najteža. U trošnoj kući, sagrađenoj davne 1938. godine, Olivera Nikolić iz Leca kod Medveđe živi sa suprugom, svekrom, ćerkama Anđelijom i Milenom i sinom Dobrivojem koji ima Daunov sindrom.

Četrdestsedmogodišnja Olivera počinje priču za juGmediu da joj je najpotrebnija pomoć oko osmogodišnjeg sina Dobrivoja koji ne može samostalno da se hrani, oblači, ni da govori.

Ova petočlana porodica živi od 35.000 dinara, muževljeve plate, a svekar svojom penzijom otplaćuje kredit.

Osim hrane i odeće, Nikolićima je potrebna najveća pomoć oko troškova lečenja sina, koji mora da posećuje lekare u Leskovcu i Nišu.

Kada smo je upitali šta joj je najpotrebnije da bi im život iole bio lakši, Olivera nam je rekla pelene za sina i kupatilo.

„Kupatilo nam je najveći problem, kupam ih u korito, a pampers je mnogo skup. On ne može bez pelena“, kaže nam Olivera koja, dok razgovaramo, ne skida pogled sa sina.

U krevetu za bebe, devojčica krupnih očiju krije pogled od nas, a onda nam kroz osmeh govori da čuva svog brata. Zatim nas vodi u sobu koja bi trebala da bude spavaća, međutim zbog memle, mirisa vlage koji je nemoguće opisati, petočlana porodica spava u jednoj prostoriji.

„Nikakvu pomoć ne dobijamo, moj sin ni tuđu negu ne može da dobije, probali smo ali ga odbijaju svake godine, ne znam zbog čega. Mnogo je teško, ja moram sa njim da budem 24 sata, ne mogu nigde zbog toga da se zaposlim“, nastavlja da nam priča Olivera, ali sada već kroz plač, iako se zbog devojčica sve vreme suzdržavala.

U tom trenutku sa lica devojčice krupnih očiju Milene, nestaje osmeh. Starija, desetogodišnja sestra Anđelija se skriva u drugoj, hladnoj sobi, a Dobrivoje krikovima i rukama traži majčin zagrljaj.

„Bila sam i u Centar za socijalni rad u Medveđi nekoliko puta a oni mi traže papire, ja kažem svi papiri su spremni, vodili smo ga, IQ (količnik inteligencije) su mu radili, ispod 10 je. Sad čekamo njihovu reakciju da vidimo šta će, ne znam koliko sam puta podnosila zahtev za jednokratnu pomoć, uvek su ga odbili, a ne znam zbog čega“.

U ovom selu jedina linija koja vozi do Medveđe je školski autobus, pa kada ga vode kod lekara, moraju da se snalaze. Molila je Olivera za sanitetski prevoz, ali nisu dozvolili.

This slideshow requires JavaScript.

„Platimo komšiju ili platimo taksi kada trebamo kod lekara, idemo za Niš, Leskovac i sve to mora da se plati. Imamo i veliki dug za struju, uplatimo po 5.000 dinara da nam ne iseku, privatno radim kad ima porudžbine, slana peciva, eto to jedino mogu“, ističe Olivera.

Molila je i za pelene da joj daju za sina, ali ni to nije dobila.

„Kažu mi „Nemoj mnogo da pričaš“, kako da ne pričam kad nemam nikakva prava na njega, neko ima ovde može rep volu da iščupa, prima tu socijalnu pomoć, on ne prima ništa i nigde ne mogu da radim zbog njega, radila bih da ima neko dete da pričuva, njemu je potreban nadzor 24 sata, on ne može da jede sam, ne govori, sad skoro je prohodao, 8,5 godina ima, radio je sa njim fizijatar i to smo plaćali, ne mogu, dete ima 50 kilograma, ne mogu da ga nosim“.

Jedinu pomoć koju dobijaju je od Udruženja „Srce za decu“ i Sportskog saveza. Lokalna samouprava do sada, dodaje Olivera, nikada nije pomogla, ali se nada da će se to u skorije vreme promeniti jer joj je novi predsednik opštine obećao da će pomoći.

Počela je da uči i govor skripta zbog sina, jer joj jedino rukama i krikovima govori.

Na izlazu nam pokazuje krov koji samo što se ne uruši, a mala Milena nam pokazuje starog konjića, igračku koju ona i sestra najviše vole. I da, Lav Tolstoj je bio u pravu, „sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način“.

Ovaj medijski sadržaj sufinansira opština Medveđa