Sa leve i desne strane puta koji iz Leskovca vodi ka Vlasotincu, prostire se u pitomoj dolini, bez zelenila, naselje Podrum, sa oko, kako računaju meštani, dve hiljade stanovnika, od kojih najveći broj čine deca i mladi, mada u statističkim podacima nema potvrde jer se ona ne vodi po mesnim zajednicama.

Ovo naselje je forimirano pre sedamdesetak godina, kao divlje, pa je je mnoge ulica u njemu nalik na sokake, od kojih je, istini za volju, većina asfaltirana, ali asfalt je šaren. Tamo gde je ranije stavljen pokrivač on je ispucao, pojavili su se krateri, pa se otežano vozi i kreće.

Smešteno na skoro najnižoj tački grada Leskovca, ovde su česte poplave. Plavi se, čak, i asfaltirani put, koji je sa širokim trotoarima i biciklističikim stazama, dao novi, lepši, izgled naselju i odvukao pažnju sa nekadašnjih fabričkih ruina posle kojih se ulazi sa leve i desne strane ovog naselja pune dece.

„Nigde kao kod nas nema toliko dece na ulicama niti omladine, koju vidimo ujutru kada krenu u školu ili uveče kada pođe u grad.“, priča baka sa najmlađim od troje unuka.

To je rezultat ubrzanog doseljavanja stanovnika sa sela u grad jer su ovde kuće najftinije.Iz istog razloga su se posle rata na Kosovu doselile mnogojudne porodice, a doseljavanje se ne zaustavlja.

„Ovde se, praktično, vrši smena generacija. Starosedeoci se sele u centar Leskovca ili van grada, a pristižu novi stanari, kao po nepisanom pravilu sa puno dece, a meni prija dečja graja, jer, ona nam nekako daju nadu“, komentariše novinarka Tanja Jovanović.

Po kućama bi se reklo da ovde živi radnička klasa. Jer, to je bilo jedno od radničkih naselja, najbliže nekolicini sada nestalih fabrika. Međutim, javio se novi sloj ljudi, pa ima i onih nalik na vile.

Sparno posle podne, sunce na zapadu, a asfalt upekao. Nigde drvo ni hladovine, osim onih po dvorištima jer su ulice toliko tesne da nema mesta za „smetalice“. Drvored je nestao i pored novog puta. Jednostavno, mladice su polomljene ili iščupane, pa se odustalo od ozelenjavanja.

„S jedne strane smo okuženi starim autoputem, s druge strane ovim novim putem, a treće s vrućinom sa asfaltiranih ulica, pa po tome ne osećamo da živimo na periferiji“, pričaju meštani, okupljeni oko „Zlatnog traga“, jedinog marketa u ovom gustom naselju.

Ima i onih koji kažu da je dobro, ali kada počnu da nabrajaju šta sve ovde nedostaje, izgleda da je i ovo naselje prepušteno samo sebi.

„Evo moja Novsadska ulica broj 6. i par njih su neasfaltirane. Rupe. Sve polomismo kola, deca ne mogu da voze bicikle. Kada padne kiša teku potoci. Prilikom asfaltiranja zatvoreni su šahti, nema slivnika pa voda nema gde nego u naša dvorišta. Nema ni redovnog prevoza. Plaćamo mesečne karte za kombi prevoz za decu po 2.700, a ona u autobusu košta za odrasle 1.600, a ni tim autobusmom ne možemo da se iskrcamo u centar grada već nas ostavi kod glavne autobske stanice, pa idemo pešaka“, žale se Srđan Tončić.

Žale se i na nerugilisanu ili nenivelisanu kanalizaciju.

Kada kiša padne, ona se izliva po dvorištima. Stara je, kao i vodovodna mreža koju smo sami svojevremeno uvodili“, dodaje.

Iako je novo naselje, kako ga meštani najradije zovu, puno dece, donedano je ovde bio samo košarakaški teren od pre dvadesetak godina, koji do danas nije osveteljen pa tinejdžeri, koji nemaju novac za večernji provod u centru Leskovca, ne mogu da se rekreiraju na igralištu pored novog regionalnog puta, odnosno, Ulice Dobri Španca.

Do pre nekoliko dana dečje igralište sa par klackalica bilo je uraslo u korov, a meštani su se žalili Jugmedii da su na njemu viđali zmije. Prošle nedelje ovde je postavljeno igralište sa mobilajarom, pa se deca po ceo dan igraju uz budne poglede baka i deka.

„Ne smemo da ih ostavimo same jer igralište nije ograđeno, a tu je i ovaj frekventni put gde vozači voze preko 100 na sat, objašnjava mlada baka …..

Dok šetamo naseljem sa leve strane puta, gledano iz pravca Leskovca, meštani prilaze i rado pričaju, ali kada se podigne kamera, stavljaju ruke na lice.

„Znate, mi smo udaljeni od grada, a naselje smo sa najvećim brojem dece, pa mislimo da je nepravedno što nemamo jedan vrtić ili školu do četvrtog razreda“. Pričaju meštani Podruma.

This slideshow requires JavaScript.

Silazimo naniže prema starom auto-putu, odakle nas zovu u kišnim danima. Tada su te ulice pune blata i vode i njima  može da se hoda samo u gumenim čizmama. Jer, sva voda se sliva sa puta, na kome nema ograde prema ovom naseljenom mestu.

„Kasno ste došli, juče je pala kiša ali je nbrzo isparila, ljuti se jedna od meštanki, dok su drugi ispred svoje kuće sami naspali šlunak i uglačali ga.

„Drukčije nije moglo. Nas niko ovde nizašta ne pita. Pojma nemamo ko je predsednik mesne zajednice, a pojedine opštinare viđamo samo pred izbore. Prošli su oni ovde i pred ove poslednje izbore, ali su bili pošteni pa nam ništa nisu obećali. Valjda ih pomalo sram od onih prethodnih decenijskih lažnih obećanja“, prič dvoje supružnika sa dvema kućama u dvorištu i pažljivo negovanim vrtom“.

Već je 19 sati, a sunce i dalje peče. Nedelja je. Uice su prazne i ne čujemo onu dečju graju zbog koje smo najviše došli. Bake nam objašnjavaju da su ih neki roditelji odveli u rodna sela, dok su drugi otputovali i Grčku sa produženim vikendom.

„Poboljšao se standard. Skoro iz svake kuće rade supružnici, ko kako gde, a ima se i po jedna penzija“, objašnjavaju.

Ostavljamo ih zadovoljne, i one nezadovoljne svojim radostima i brugama i ne prelazimo na desnu stranu naselja.

Na toj desnoj strani se vide lepe kuće u uvezani krovovi, a komšije preko puta tvrde da tamo nema problema, da su sve ulice skoro asfaltirane i da se živi gospodski. Te priče proverećimo drugi put.