Selo Sponce u opštini Medveđa, na samoj administrativnoj liniji s Kosovom i Metohijom samuje u tišini jer se ovde ne čuje ni plač ni graja dece. U njemu živi samo jedna devojčica od devet godina, kojoj društvo čine, ponajviše, životinje.
Devojčica Stojana Mijailović kaže da obožava domaće životinje, a da se ne plaši ni divljih, koje se ovde često 
spuštaju sa obronaka Radan planine, u potrazi za hranom.
„Na policama u svojoj sobi do nedavno sam imala 20 igračaka ovaca pa sam ih poklonila mlađem drugu od sebe u drugom selu, zato što imamo krave, a nemamo ovce. I inače volim ovce, pitome su i lepe“, priča dete.
Put do ovog sela od Medveđe vodi preko Retkocera. Srećom, asfaltiran je, ali rupe celom njegovom dužinom od 20 kilometara nisu zakrpljene. Uzan je pa se mora voziti veoma pažljivo kako se ne bi sleteleo u dubodolone.
„Leta su ovde čarobna zbog bajkovite prirode, u jesen smo tužni jer znamo šta nas čeka, a zime su surove, pa se na tom putu borimo sa klizištima i tada je zaista opasno voziti po njemu“, pričaju nam još na početku sela.
Kombi prevoz ovde saobraća dva puta dnevno
Gpodine 1953-će ovde je živelo 519 stanovnika, onda kada se o struji samo sanjalo, kada se oralo plugom i kopalo motikom, a jedino što danas na ta vremena podseća danas jeste seča šume za ogrevno drvo čime preostali meštani dopunjuju kućni budžet.
„Pa druge sirovine i nemamo“, priča stariji čovek s osmehom.
A u Sponcu iznad Medveđe uglavnom žive stariji ljudi jer su njihova deca davno napustila ove vrleti i težački život, pa se ovde govori da Spončani danas naseljavaju celu Srbiju, ali i daleke kontinente.
Naši sagovornici samo kroz priče svojih roditelja znaju da je sredinom prošloga veka svaka kuća imala po petoro, šestoro dece, da je selo bilo puno, da se uveče, a posebno o praznicima okupljalo, igralo i pevalo.
„Kada sada slušam te priče, deluje mi kao idila“, priča glava kuće Mijailovića i otac devetogodišnje devojčice.
Primera radi, u zaseoku Šarića sadac živi samo pet starijih stanovnika, a nekada ih je bio „mnogo“, pa su ih ostali seljani zvali „mala Kina“ zbog tog mnoštva.
Po poslednjem popisu iz 2011. godine ovde je živelo 69 stanovnika. Danas ih u sedam mahala nema više od 45 i reč je o porodicama koje većinom primaju socijanu pomoć, ali preživljava se i od čuvanje stoke i seče drva.
Ovde nema prodavnice ni škole.
„Škola u selu Sponce postoji ali ne radi već 17 godina“, priča Miloš Mijailović, jedini stanovnik koji se je odlučio da ostane sa svojom porodicom ovde i nastavni život nedaleko od tromeđe Jablanica-Kosaonica-Kosovo.
Seosku školu novije gradnje je, naime, 2020. godine zahvatio požar zbog rastinja, zapravo, upalilo se rastinje u samom objektu koje je izniklo i raslo, pa je umalo izgorela cela.
Kuća Mijailovića je 300 metara od te bviše škole, zapravo zadnja u selu ili prva do linije s Kosovom i ponekada im društvo pravi „pogranična“ policija.
Prošle zime u ovom selu nije bilo dva meseca struje, potpuna izolacija.
I opet se vraćamo na najmlađeg stanovnika, na ćerku Miloša Mijailovića, na Stojanu.
„Stojana je odličana učenica i pohađa treći razred OŠ „Gornja Jablanica“ u obližnjem selu Retkocer, gde nastavu prate još svega dva učenika“, objašnjava njen otac.
A Stojana kaže da bi joj najveća želja bila da na poklon dobije jedno jagnje.
Ljudi u Sponcu i oni oko njega su se krajem 19.veka doselili iz Crne Gore, kao čuvari granice. Istoričari sada kažu da oni nužno nisu bili siromašni, već, naprotiv. Došli su oni koji su politički proganjani.
Stanovnike iz Sponca nisu prognali političari, ali jeste poltika koja je se vodila prema selima, politika koja je u ratu obećavala seljaku blagostanje, a u miru zaboravila na selo.
I da nije bilo tako, danas mahalski putevi u Sponcu ne bi zarasli.
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je sredstvima opštine Medveđe. Stavovi izneti u njemu nužno ne odražavaju stavove donatora
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
