Sa proglašenjem pandemije korona virusa u našoj zemlji utihnula je i truba na usnama jednog od najpoznatijeg trubača iz Vranja, Nenada Mladenovića, inače potomka legendarnog trubača Bakije Bakića koji je svojom trubom proslavio vranjski kraj širom sveta. Njegova truba se sada u Gornjoj čaršiji, gde živi, začuje samo u trenucima kada vežba. Otuda u svim melodijama koje svira ima puno sete.

Oni koji dobro poznaju Nenada znaju koliko mu nedostaju nastupi i koliko on zajedno sa svojom trubom tuguje za tim.

Truba ima dušu

“Za nas Rome truba ima dušu i mi koji sviramo ovaj instrument se tako odnosimo prema njoj. U stvari ona ima onoliku dušu koliko onaj ko je svira kroz nju propušta svoju. Ako trubač u nju samo duva, tu nema veselja. Truba se svira tako da kada je neko sluša da izgleda kao da ti nju piješ, a ona tebe da ispija. Velika je umetnost da čovek nauči da sluša muziku, a kada to nauči, onda će i da uživa ,“a toj se u Vranje vika merak””.

Ovako vrhunski majstor trube, Nenad Mladenović, započinje priču o magiji trube i romskoj muzici koja je širom sveta proslavila ovaj kraj. Upravo tako su, prema njegovim rečima, od pamtiveka svi poznati vranjski trubači svirali trubu. Najtalentovaniji među njima Bakija Bakić je uspeo da od muzičara iz svoje Gornje čaršije sačini takav orkestar bez čije svirke se nije moglo zamisliti ni jedno veselje, a ni jedna svadba u vranjskom kraju. Zbog svekrvinog ora koje je on svirao na svadbama znalo je da se u dvorište domaćina koji je pravio svadbu sliju ljudi iz cele mahale, ali i nekoliko susednih sela.

“A kada bi iz instrumenata njegovog orkestra krenuli prvi taktovi ovog narodnog kola narod bi zaćutao prepuštajući se toj čaroliji. Svi oni su sa nestrpljenjem čekali da se u kolu svekrvi pridruži familija pa da i sami zaigraju. Kolo koje bi napravili bilo bi toliko dugačko da se o tome posle danima pričalo baš kao i o bakšišu koji je svekrva bacila ispred nogu čuvenog Bakije Bakića.”, priča Nenad.

Bakijin orkestar bio bi preplavljen bakšišima i kada je na prigodnim veseljima ili nastupima svirao numere Izgubljeno jagnje, Romski čoček ili vranjski čoček. Izgubljeno jagnje je svirao sa tri trubača raspoređena na tri ćoška u sali gde je nastupao.Sva trojica bi prvo naizmenično odsvirali svoju deonicu dozivajući na taj način izgubljeno jagnje, a kada bi ga našli u tom veselju pridružili bi se i ostali članovi orkestra.

“Bakija nije bio muzički obrazovan. Note gotovo da i nije poznavao. On je bio apsolutni sluhista i svaku numeru je kitio svojim ukrasima koje niko od nas muzičara koji smo ga nasledili nije umeo da ponovi. U tome se muzika koju je on svirao sa svojim orkestrom razlikovala od drugih romskih orkestara iz Surdulice, Vladičinog Hana, Vranjske banje i Bujanovca. Nema ko nije voleo njegovu muziku na ovome svetu. Zbog njegovog nastupa koji je imao svojevremeno u Hotelu “Vranje” uvek se tražilo mesto više, a naši Romi iz Gornje čaršije uvek su u to vreme u velikom broju dolazili ispred hotela da ga iznova i iznova čuju kako bi ugasili žeđ za muzikom koju je on svirao. Mnogi i sada kažu da im se koža naježi kada se sete njegovog izvođenja numere “Kazuj krčmo džerimo” koju je pevala Usnija Redžepova , kazuje Nenad.

Maštao da ima svoj orkestar

Mnogo Bakijinih nastupa je Nenad ispratio kao dečak i maštao da se i sam jednog dana nađe na  čelu njegovog orkestra. Ta čast pripala mu je tek kada je njegov otac Milan Mladenović, kome je Bakija poverio da vodi orkestar, posle silnih uspeha otišao u zasluženu penziju. Iako je bio školovan muzičar njemu nije bilo nimalo lako da stazama uspeha vodi orkestar koji je već bio poznat širom sveta. Mnogo puta se našao u situaciji da njegovu svirku upoređuju sa svirkom njegovog oca Milana i pokojnog Bakije. Put ka ogromnom uspehu bio mu je otvoren kada je publika shvatila da i u njegovoj svirci ima one topline koju su negovali njegov otac i deda. Otuda je bio i neprikosnoven i na takmičenjima trubača u Guči gde su mu najveći konkurenti bili orkestri iz Pčinjskog okruga.Kada je Nenad tamo osvojio sve što se osvojiti može vođstvo u orkestru je prepustio svom sinu Stefanu koji se već okitio vrednim nagradama na ovom trubačkom festivalu gde svake godine dođe na hiljade ljudi iz zemlje i inostranstva. Kada za to dođe vreme i njegov sin će mesto vođe prepustiti svom sinu Martinu koji vredno pohađa časove trube kod profesora Vladice Spasića u Muzičkoj školi “Stevan Mokranjac” u Vranju.

Unukov rad sa trubom Nenad budno prati zato što mu je bitno da on izraste u kvalitetnog muzičara, što će mu omogućiti da nastupa sa najpoznatijim muzičarima u zemlji i inostranstvu. Nenad koji je imao priliku da sa svojim orkestrom nastupa na koncertima Gorana Bregovića, kaže da je to predivan osećaj, a pogotovo kada bi svojom svirkom dotakli Goranovu dušu koji je njihovu umetnost znao da nagradi novčanicama koje je naizmenično vadio iz džepa ne gledajući njihovu vrednost. Upravo taj adrenalin njemu jako nedostaje i zato budno prati vesti na televiziji o korona virusu nestpljivo iščekujući kada će kraj pandemiji pa da krene sa održavanjem koncerata u Poljskoj gde ima velikog interesovanja za njegov nastup.