U Nišu niko nije hteo da me zaposli, govorili su mi da sam stara. U Slovačkoj sam pokazala da sam dobar radnik i ponudili su mi da ostanem da radim“, ovako Biljana Krstić (47) iz niškog naselja Nikola Tesla objašnjava razloge svog odlaska na rad u slovački grad Nitra. 

Ona je jedna od mnogobrojnih naših ljudi koji su posao pronašli u Slovačkoj zahvaljujući tome što toj zemlji nedostaju proizvodni radnici

Biljana Krstić je ovih dana došla kući pošto je iskoristila mogućnost da tri meseca radi u zemlji koja je članica Evropske unije, medjutim, vratiće se u Slovačku jer su joj u fabrici za proizvodnju delova za televizore ponudili novi ugovor o radu na godinu dana.  

Prema njenim rečima za odlazak u Slovačku najbitnije je da se izabere pouzdana agencija koja obezbedjuje posao, pošto ima i onih koje obmanjuju ljude i uzimaju im novac.

„Novosadska agencija preko koje sam išla da radim ispoštovala je sve ono što je obećala – imala sam besplatan prevoz do Slovačke, besplatan smeštaj u radničkom hotelu i legalan posao„, kazala je Krstićeva.

Ugovor koji je imala podrazumevao je rad od ponedeljka do petka, po 12 sati u dnevnoj ili noćnoj smeni, sa zaradom od tri evra po satu.  Mogla je takođe da se prijavi za rad vikendom, što je takodje koristila i radila i subotom.

„Nije lako da se stoji na nogama i radi po 12 sati, ali sam mesečno zaradjivala pristojnih 800 do 850 evra,  što je plata o kojoj u Srbiji „mogu samo da sanjam. U Nišu je majstorska dnevnica 30 evra, a napolju si, na suncu i na kiši, dok se u Slovačkoj radi u fabrici„, objasnila je Krstić.

Sklapanje legalnog ugovora o radu za nju je bio još važniji razlog za odlazak na rad u inostranstvo.

„U Srbiji gde god da sam radila nisu hteli da me prijave, a dešavalo se i da mi ne isplate ono što sam zaradila. Radila sam i kao majstor za kore za pitu, u ribarnici, u ćevabdžinici, čistila zgrade, proizvodila kreč„, izjavila je Krstić.

Ona je kazala da u Slovačku odlaze na rad naši ljudi najrazličitijih zanimanja i iz najrazličitijih mesta. Ima, dodala je, i mladih i starih, ima onih koji su rešeni da rade i zarade, a ima i onih koji misle da se novac lako zaradjuje, pa daju otkaz kad vide da nije tako.

„Ne mogu ni svi da izdrže velike napor. Ustaje se u četiri, u pet ispred hotela mora da se bude u autobusu koji vozi za fabriku. Od šest kreće smena i završava se u šest. Ukoliko daš otkaz moraš da platiš agenciji 150 evra za prevoz, za tri majice i cipele koje si dobio za rad„, rekla je Krstić.

Pošto se vraća na posao bez posredovanja agencije imaće 60 centi po satu veću platu, dok će smeštaj u radničkom hotelu plaćati  jedan evra mesečno, a jedan evro mesečno koštaće je i prevoz do fabrike.

„Mislim da ću radom u Slovačkoj da uhvatim poslednji voz da obezbedim penziju. Kako sam se raspitala, ukoliko radim najmanje pet godina mogu da obezbedim penziju od 200 evra mesečno„, izavila je Krstić.

Ona je kazala da „sredjuje papire“ za odlazak u Slovačku na rad i suprugu i najmlađem sinu, od petoro njene dece.

„Ne nameravamo da tamo zauvek ostanemo, već da zaradimo koliko toliko da pristojno živimo po povratku u zemlju i da evenutalno počnemo neki mali privatni posao„, rekla je Krstić.

Biljana Krstić bila je svojevremeno jedina žena proizvodjač kreča u Nišu, ali je posle nekoliko godina rada ugasila radnju zbog male tražnje za tim proizvodom.