Glumac Narodnog pozorišta Leskovac Predrag Smijković, poznati lik Tika Špic iz kultne serije “Porodično blago”, juče je šetao holom iščekujući predsednika Srbije, pozdrava radi, ali mu je nekako promako, pa se uputio u Stajkovce kod Vlasotinca i tamo je imao sreću da ga u gomili ljudi primeti Aleksandar Vučić.

Na osnovu kratkog razgovora, da se zaključiti da se znaju od ranije, no ovo srdačno rukovanje i par izmenjenih rečenica izazvalo je negodovanje dela vlasotinačke javnosti, a Smiljković živi u Vlasotincu, kao i kod njegovih kolega. Na društvenim mrežama se ide, čak, i do predloga da se bojkotuju predstave u kojima on igra.

No, kada bi se krenulo tim putem, onda publika ne bi ni ulazila u leskovačko pozorište. Naime, na prstima jedne ruke mogu da se izbroje nekadašnji i sadašnji glumci koji nisu agitovali za ovu ili ono stranku, od jednoparstijskog sistema preko stranaka DOS do današnjih dana. Neki su vodili svečane akademije SNS, neki skupove, neki su snimali reklame za SNS.

“Gospodin Vučić i ja se znamo odavno, a nekoliko puta smo se sreli i u Hilandaru. Postali smo prijatelji. Pa, ako treba zbog toga da me razvlače, evo tu sam”, kaže Smiljković za Jugmediu.

Priznaje da je ranije bio član Demokratske stranke, pa je izašao iz nje jer je shvatio da je “na vlast došla preko obojene revolucije”, a to je shvatio kada je, dodatno objašnjava, Slobodan Milošević izručen Hagu. „Ali nikada nisam više, i neću biti član SNS“, niti bilo koje stranke“.

Jedna od retkih glumica u Narodnom pozorištu Leskovca, koja se zgražava nasiljem nad omladinom, ali koja ne šeta i koja beži od politike, kaže da je ne iznenađuje ponašanje Tike Špica. “On je zabagovao još u komunističkom vremenu”, priča kroz smeh.

A na konstaticiju da su u proteklih 12 godina mnogi leskovački glumci svojim nastupima dali podršku SNS, opravdava ih.

“Znate, neko je to radio iz uverenja i oni su velika manjina. Neko je, prosto morao. Naredi se. Ne zaboravite da se mi finansiramo iz lokalnog budžeta. Ali sam isto tako sigurna da niko ne bio otpušten da je imao hrabrosti da odbije naređenje, jer za ta vođenja skupova niko nije dobijao novac”, tvrdi.

– Čekao sam u pozorištu, punu podršku imate – rekao je legendarni Predrag Smiljković, poznatiji kao Tika Špic i pozdravio Vučića. – Hvala vam na hrabrosti – rekao je predsednik.(Izvor: Novosti)

Ipak, mnogi su u međuvremnu promenili svoj odnos prema stranci na vlasti, koja sebe predstvalja desnim centrom, posebno mlađi deo ansambla, pa sada šetaju kao podrška studentima. Jer, neko od Leskovčana reče, da samo “budale” ne menjaju svoje stavove. I slažem se s njim. Stav se promeni kada se stekne iskustvo i stvari i događaji posmatraju sveobuhvatnije, ali stav prema slobodi nikada niko nikada ne bi smeo da promeni, mislim, ako ga je ikada imao.

Čuveni britanski državnik Vinston Čerčil je govorio: “Ko u mladosti nije bio levićar, taj nema srca. Ko u starosti nije desničar, taj nema pameti“ (rizikujm grešku jer se prisećam citata prim.aut). Epa, u Leskovcu je u slučaju naših glumaca obrnuto. Ipak, Žan-Pol Sartr u svojoj knjizi “Mučnina”, kao filozof, imao mnogo veće razumevanje, pa je, između ostalog, napisao i ovo: “Kada je čovek u pitanju, mene ne zanima šta on jeste, mene interesuje šta on može da bude”.

Međuutim, od nekih ljudi ne možeš da očekuješ da će biti nešto drugo osim onoga što jesu. Za Tiku Špica kažu da je “uvlačenjem” zaposlio brata u Spotrskoj hali u Vlasotincu, ali on na to ima spreman odgovor. “Pa ja da sam neki faktor zaposlio bi ga na neko bolje mesto, a ne da bude fizički radnik. Nikome se ne uvlačim, živim svoj život”.

Pa, možda je u pravu što se života tiče. Nek svako živi svoj život i ne meša se u tuđi. Jer, to bi bilo idealno društvo, ali šta kada živimo u društvu u kome ti diktiraju kako da živiš???

A u selu Stajkovcu, je veliki broj Stajkovčana dočekao Vođu. Iz publike ga je jedan muškarac, po glasu stariji, rekla bih, učio kako da hapsi ove što ga ometaju. Vođa se smeškao. Da, da, razumem vas, odgovorao je. A ja sam nekako blizu da zaključim da je taj stariji čovek bio u mladosti komunista i da je baš kao komunista naučen da sve treba hapsiti što drugačije misli.

Sa Srbijom se, definitivno, ni jedan veliki državnik i ni jedan filozof ne bi mogao snaći. Možda nas je zato onaj Čerčil pre 80 godina gurnuo u ralje komunističkog SSSR, ili kako već beše?

A Smiljković da ne brine, kod Srba svako čudo za tri dana.